Сећање на Ену Беговић

Традиционално пред сваки званични почетак филмског фестивала у Пули, прво се упале светла у Галерији Српског културног центра у Истри, у Максимијановој улици, због свечаног отварања какве изложбе везане за значајне филмске личности и њихова дела. За 70. рођендан фестивала у Пули, који је у историји и сећањима остао запамћен као најзначајнија манифестација југословенске кинематографије, у СКУЦ-у је синоћ отворена изложба фотографија „Сећање на Ену” српског редитеља Слободана Слобе Иветића.

Четрдесет црно-белих фотографија које симболизују 40 година кратког живота блиставе хрватске и југословенске глумице Ене Беговић, како каже аутор изложбе, настале су у лето 1980. године на Шолти за време снимања филма „Пад Италије” Лордана Зафрановића. Слоба Иветић је тада као студент режије и камере, из Париза допутовао у Маслиницу, где се филм снимао, да би био волонтер у филмској екипи (направио је тада око 1.500 фотографија о свему што се дешавало испред и иза камере), а Ени Беговић, која је током снимања прославила свој двадесети рођендан, била је то прва главна улога која ју је и прославила. „Ове фотографије су сведочанство самог почетка њене будуће блиставе каријере коју ће судбина трагично прекинути”, каже Иветић о Ени која је својом глумачком појавом обележила последње две деценије двадесетог века на југословенском простору, на којем су настали филмови „Пад Италије”, „Пикник у Тополи”, „Идемо даље”, „Хоћу живјети”, „Балкан експрес 2”, „Краљева завршница”, „Глембајеви”, „Чаруга”, у којима је играла.

„Ена је била једно од најлепших лица које се појавило на југословенском филму. Поред лепог лица, божанске фигуре и еротичног гласа имала је и глумачки таленат”, пише за каталог изложбе новосадски редитељ Горан Вукчевић, бележећи и Енин датум рођења, 8. јул 1960. године (рођена у Сплиту а одрасла у Трпњу на полуострву Пељешац) и датум њене трагичне смрти, 15. август 2000. године (настрадала је у саобраћајној несрећи). Њена лепота и посебност овековечене су на Иветићевим фотографијама за које редитељ филма „Пад Италије” Лордан Зафрановић каже да су „пуне те бескрајне љубави за људе које је фотографисао или документарно снимао” и да је „љубав ухваћена у тренуцима среће или слатких невоља” и да је све то „позитиван ангажман једног искреног ока”.

Свој прилог сећањима на Ену Беговић дао је и редитељ Здравко Шотра који каже: „ Кад сам је 1982. позвао у Београд да буде партнерка Драгану Николићу у филму ’Идемо даље’, биле су јој двадесет две године, у Лордановом ’Паду Италије’, већ беше стекла име, а својим шармом и непатвореном лепотом, већ је постала секс-симбол тог времена. Рекох јој, како би некад мој отац Ђорђо знао узјахати коња, да би због трговине одјахао у Трпањ на Пељешцу, код неког Јакова – Јаке Беговића. Ени сместа пођоше сузе. ’Па то је мој ноно, мој дјед Јако...!’ То нас је додатно зближило, па сам њене даље успехе на филму и на сцени ХНК живо пратио...”

О фотографском дару Слободана Иветића драмски писац и академик Душан Ковачевић каже следеће: „Дискретно, скоро невидљиво, неприметно, увек са осмехом, Слоба је сликао глумце, редитеље, филмске објекте... Из свог, пријатељског и људског ока. Многе од тих његових фотографија су (данас) драгоцена заоставштина историје српско-југословенско-европског филма, незаобилазно сведочанство „седме уметности”. Ако бих имао било какву примедбу на рад господина Иветића, онда би то била само једна, једина: штета је што овај свој хоби и неоспорни, урођени дар за ’целулоидно сликарство’ није користио више – нескромније.”

Изложба фотографија „Сећање на Ену” Слободана Слобе Иветића у галерији Српског културног центра у Истри биће отворена за посетиоце током свих пулских фестивалских дана. А 70. Пулски фестивал, свечано почиње вечерас. На истом месту – у велелепној Арени, у том најлепшем гледалишту на свету, под отвореним небом.