Историјско наслеђе Француске

Немири и демонстрације у Француској, због великог учешћа малолетника арапског порекла француских држављана, сматрају се за протест миграната из северне Африке. Међутим, тај однос није тако једноставан, већ има своју историјску генезу. Француска је окупирала Алжир 1830. године и успоставила своју колонијалну власт. Фронт за национално ослобођење Алжира, предвођен Бен Белом и Хуари Бумедијеном, повео је рат који је трајао од 1. новембра 1954. до 19. марта 1962. године. Овај рат оставио је знатне последице и на Француску, те је као последица губитка тог рата дошло до важних уставних промена и пада Четврте Француске републике и успостављања Пете Француске републике.

За време колонијалне владавине био је велики број Алжираца који су сарађивали с Французима и колонијалном влашћу у Алжиру. Како је била све изгледнија победа Фронта, више од милион алжирских становника, што Француза, што њихових сарадника Алжираца, само за неколико месеци током 1961. и 1962. године побегло је из Алжира у Француску.

Каква су обећања тим избеглицама давали званичници или Тајна оружана организација ОАС крајње десне оријентације, остало је непознато. Углавном, тај несклад између обећања и стварности довео је до масовних демонстрација у Паризу 5. октобра 1961. године и масовних хапшења и убистава, догађаја познатог као Париски масакр. Тога дана ухапшен је велики број демонстраната, а погинуло их је око 200. Побиле су их снаге француске Националне полиције под командом париског префекта Мориса Папона. Суровост полиције огледала се у убијању ватреним оружјем, премлаћивању и бацању у Сену. Говорило се да је Сена била црвена од крви. Размере крвопролића нису познате, тај догађај је заташкаван и оправдаван „да је демонстрације организовао алжирски Фронт националног ослобођења”.

У међувремену је у Француску, као и у ЕУ, дошло много избеглица, управо из бивших колонија. Неспоразуми имају дугу традицију, вукући корене из прошлог века, а уз долазак новог таласа избеглица у последњих неколико година постали су тешко решив проблем. Чињеница је да су однекуда дошли, да живе од социјалне помоћи, да немају, а многи и не желе посао. Незадовољни су, па су 30. јуна у демонстрацијама запалили библиотеку Алказар у Марсељу, у више од 200 градова запалили су око 3.300 аутомобила, разбили око 250 филијала банака и око 200 продавница прехрамбених производа, наневши штету већу од милијарду евра.

Решење није ни у демонстрацијама, ни у полицијској репресији. Приступ овом проблему мора бити системски, али треба имати у виду да су Француска и земље Запада са колонијалном психологијом и прошлошћу чиниле масакре и покоље у колонијама.

Митар Радоњић,
Нови Сад