Да ли је Србија наклоњена задругарству

Овако се некад мислило о задругамаБогато српско наслеђе пуно је примера успешних здравствених, чиновничких, штедно-кредитних и других задруга. У овом осврту, због актуелности, задржаћу се на земљорадничким.

Све теже отклањам сумњу да ли је Србија у друштвено-економском развоју уопште наклоњена задругарству. Ако гледамо број новооснованих задруга, немало оних којима је и држава допринела доделивши новац за почетак – сумње нема. Али ако се гледа целина јавног мњења, најмање се говори о задругама, а углавном само о удруживању. Порука сељацима гласи: нека се удружују, наравно, како хоће. Тако имамо више ситних задруга, разних удружења, појединаца који имају своје кооперанте, а сви они настоје да од сељака откупе производ тако да свако брине само о свом профиту. Отуда и закључак једног државног органа да сељак неће пензијско осигурање, па га треба укинути и оставити га за социјалну помоћ кад онемоћа. Тиме се пољопривреднику приписује да је несвестан, па не жели своју социјалну сигурност, а прикрива се да је шпекулативним откупом, због неорганизованости, лишен припадајуће зараде, коју други згрћу од његовог рада и имовине.

Штавише, и сам Закон о задругама изазива сумњу у наклоност према задругама. Одредбе о оснивању прописују неслућено неозбиљно решење: „Задругу могу основати најмање пет оснивача са улогом од најмање 100 динара (значи сваки по 20 динара).” То значи да један промућуран може да позове још четворицу да потпишу одговарајуће папире, да плати вишеструко већи цех у кафани, упише задругу у привредни регистар и покрене „откуп” у селу и околини. Алал му таква фирма, али динар по динар, нека капље.

Сумњам да је и забележено упозорење проф. др М. Витеза на завршном скупу јавне расправе у Задружном савезу Србије 2015. године, пред доношење закона, кад је казао да се треба послужити примером Закона о привредним задругама из 1937. године, „тог ремек-дела задружног законодавства”. Закон није заштитио примену задружних принципа који имају међународну кодификацију и гарантују интересе задружног чланства. Задруге не сарађују међусобно, нема крупне задружне понуде ни задружних пословних система који би задругарима враћали стечени профит. Инфериорно су подређене крупним фирмама које присвајају профит.

Задруге се окупљају једино на „Михољским сусретима”. То је свакако лепа манифестација приказа народног стваралаштва, али је паралелна с Такмичењем села Србије и сусретима села, које одавно негује Културно-просветна заједница Србије. (Био сам десетак година председник стручног одбора те акције, до избора за секретара Задружног савеза Југославије осамдесетих година прошлог века, а после мене, до сада, проф. др Миладин Шеварлић.) Можда и нису много две манифестације, али Србија треба да се определи хоће ли да има само задруге, макар какве, или жели модерно и успешно задругарство једнако европском, али и достојно примерном и богатом српском задружном наслеђу које би дало највећи допринос остваривању Националног програма за препород села. У Националном програму је јасно да је основа препорода села модерна робна аграрна производња и производни односи на задружној основи, где све користи присвајају организовани произвођачи.

Крупну робну производњу и задружну понуду све више ће остваривати модерна газдинства којима својински основ не мора бити (само) дедовина. Таквим произвођачима – стручњацима нису потребни задружни савези ни као идеолошки центри, нити као патријаршије, него модерне пословне организације које раде у корист задружног чланства.

Коначно, уз осећај резигнације, питам се вреди ли (јавно) ово говорити. „Политика” је 21. јула 2017. објавила мој текст „У задругама спас за малинаре” – ништа се није променило.

Бранко Маричић,
члан Националног тима за препород села Србије, Београд