Чекаоница за други, можда и бољи свет

Пула – У доброј атмосфери и у врелини готово тропских дана и ноћи, уз учешће великог броја филмских стваралаца из Хрватске и региона и уз велики број нових хрватских већинских и продукционо мањинских филмова (укупно 21), протиче 70. Пулски фестивал.

 Под будним оком публике у Арени, биоскопу „Вали” и у дворани Истарског народног казалишта ( и репризно још на много места у Пули и на Брионима), али и званичног жирија састављеног од чак пет „грација” са глумицом Нивес Иванковић на челу (доделиће 20 „Арена”) смењују се такмичарски филмови, од којих су се (према личном критичарском афинитету потписнице ових редова) некако до сада већ издвојила ова три: дебитантски дугометражни „Седмо небо” Јасне Нанут, „Памтим само сретне дане” Невија Марасовића и филм за децу и омладину „Дневник Паулине П.” Невена Хитреца. Некадашња позната филмска телевизијска новинарка Јасна Нанут, после шест награђиваних кратких играних филмова храбро се ( и мукотрпно) упустила у режију дугометражног филма и као резултат тога пред публику донела фину горко-слатку комедију интелигентног хумора и суптилне аналитичности мушке кризе средњег доба. У косценаристичкој сарадњи са Хрвојем Освадићем Нанутова прича о Нину Радману (као и увек изврстан Крешимир Микић), презаузетом продуценту једног популарног ТВ шоуа који се упетљао (паралелно) и у своју брачну и у ванбрачну везу, кредите и свакодневне лажи, а при томе има и висок притисак (сваки час га мери), а и кукавица је. Тај и такав Нино изнова и изнова покушава да призна жени да је већ три године заљубљен у другу и негде на тим његовим неуспелим покушајима се и темеље сви неочекивани обрти у „Седмом небу”. Најгенијалније срочен и изведен је онај обрт (први од неколико пута понављајућих) када Нино затражи помоћ од „стручњака”, неке врсте лајфкоуча (изванредна улога Никше Бутијера) с којим вежба неколико могућих вербалних заплета и расплета признања свог ванбрачног излета жени. Ту хумор једноставно врца и опчињава, а Нинова параноја и страх од жене од тог тренутка само расте и расте. Све у свему Јасна Нанут води гледаоце у забавну неизвесност и запитаност хоће ли Нино доживети какав тријумф или тотални крах. Ауторка нуди један мушки поглед у сопствено огледало, отварајући емоционалну и менталну перспективу патера фамилијаса породице више средње класе чији је живот наоко готово па савршено постављен, али се заправо распада. Згодно, урбано и пожељно у биоскопским дворанама...

 Српској публици добро знан аутор Невио Марасовић нуди сада „Памтим само сретне дане” – камерну драму, дирљиви омаж легендарном словеначком глумцу Радку Поличу (1942–2022), којем је ово била и последња филмска улога, и неку врсту ментално медитативног филма замишљеног да заправо буде „мисао о животу и смрти”.

 Филм је насловљен према истоименој песми Габи Новак и Дедићевим стиховима, али се та песма у њему не чује. Једна друга Арсенова песма заузима филмски простор – „Све што знаш о мени” и сасвим оправдава своје сетно постојање у њему. Јер, прича је ово о усамљеном и уморном старцу Касиму (Радко Полич) који улази у кафану и посматра интеракције многих гостију различитог животног доба који у њу улазе и излазе са својим животним причама. А прича је заправо једна и једина. Оно што филмски гледалац види јесте ретроспектива целокупног старчевог живота. Онако како се то и догађа пред саму смрт када се и каже „цео живот му се одвија пред очима”. И захваљујући тим стално надолазећим кафанским гостима и сазнаје се да је тај патријархални главни јунак као супруг био човек без велике нежности, као отац не много успешан и посвећен (кћерка му је извршила самоубиство) и да је заправо био фокусиран искључиво на политичку каријеру. Полич као Касим сада сопствени живот посматра уз пуно кајања и жаљења, повремено је чак и веома изненађен оним што види и чује у кафани. У том „чистилишту” пред дефинитивни одлазак на други свет. Занимљив Марасовићев концепт и још једна успешна сарадња са норвешким сценаристом Гјермундом Гисволдом и добар одабир великог броја познатих хрватских глумаца у улогама „гостију”...

 Хрватска кинематографија и даље успешно негује и жанр дечјег филма уз који могу уживати и одрасли. Један такав пример је „Дневник Паулине П.” Невена Хитреца, филм топло дочекан у Арени. Радње смештене у стварност са оним неопходним зачинима чаролије и маште, Хитрецов филм разгаљује и шармира, весели и радује чак и „маторог” гледаоца који би се и сам понекад радо вратио у детињство и у те „компликоване” године безбрижног детињства и играрија.

 Сама прича се темељи на дневнику емотивне, духовите али и прилично снажне девојчице Паулине, који сведочи о њеним бројним авантурама и у школи и у кући и њеним „проблемима” које изнова и изнова успешно решава. На ширем плану присутна је и та критичка перспектива и окретна комичност, искреност и разоружавајућа ведрина. Филм је настао према истоименом роману Сање Полак из школске лектире, а редитељ Хрвоје је умео и те како да га „прочита”. Допадљив и вредан филм, са великим бројем симпатичних малених глумаца...