Манипулације глобалних експлоататора

Моја генерација је поникла на романтичарским забашуривањима сурових историјских чињеница, као што генерација данашњих клинаца почива на проширеној стварности и огољеној ревизији историје која се одвија под плаштом исквареног рационализма. Пратили смо авантуре Блека Стене, Родија и професора Окултиса дивећи се одважности америчких родољуба који су ратовали против „црвених мундира” не би ли створили свет правдољубља и слободе. Нисмо изгледа довољно учили да је тај свет увелико почивао на злочину који су разуларене хорде трговачког чиновника из Ђенове извршиле над домородачким народом у циљу подмиривања потреба европских виших слојева за златом и зачинима. Гледајући каубојске филмове са Џоном Вејном, као што данашњи клинци гледају будалаштине на „Тиктоку”, упијали смо слике митског насељавања Запада. Тај простор смо доживљавали као свој и саосећали са патњама америчких пионира који су крчили пут цивилизацији док су их „злочести” Индијанци нападали а „мудре” вође нације, у сарадњи са „племенитим” предузетницима, штитили политиком „мира” и идејама „неизбежног” напретка.

Моју генерацију изгледа нису довољно учили, беше ли то авангарда политичке коректности, да су Ујка Семови први људи најпре били робовласници, шпекуланти, бизнисмени па тек онда борци за општечовечанске вредности. Да су иза прогона и угњетавања индијанског и црначког народа, као и радничке класе у настајању, стајале аспирације железничких и нафтних корпорација, односно пословни интереси банкарских и индустријских магната и робовласника. Из перспективе социјалистичке самоуправне омладине одгајане на тековинама братства и јединства, холивудским филмовима и италијанским стриповима, свет је деловао као сигурно и ушушкано место над којим бдију просвећени и добри људи. Морган и Рокфелер су нам више деловали као добротвори који су железничке пруге и нафтна постројења градили искључиво зарад општег добра цивилизације неголи као бескрупулозни експлоататори који су људе сматрали колатералним пионима на природном путу развоја трговине и капитализма. Припадници данашње генерације глобалних експлоататора располажу далеко већим технолошким и медијским инструментима манипулације којима нас убеђују да смо у бољој позицији од оне у којој су се некада налазили индустријски радници, Индијанци и робови. Истина, квалитетније и дуже живимо али смо и комфорно обесправљени – ћутимо, радимо, бленемо у екране, трпимо експлоатацију и бивамо прогнани из властите приватности. Па и поред тога дивимо се Маску, Пејџу, Гејтсу…, њиховој интелигенцији, инвентивности, филантропији док нам они заузврат, и не само они, елегантно преотимају земљу, воду, ваздух, право одлучивања, најзад и последња упоришта индивидуалности – тело и душу, као и последње уточиште приватности – дом. Поражавајућа је истина да им у томе помажу локалне владе, а све у циљу стварања илузије демократичности отимања које се врши под фирмом неизбежног технолошког напретка и природног развоја инвестиција и трговине. Илузија, међутим, не аболира владу Ане Брнабић од кривице саучествовања у реализацији интереса корпоративног бизниса. Претворити Србију у рудник „Рио Тинта”, продати „Кока-Коли” и „Пепсију” изворишта воде за пиће, а „Блек року” хартије од вредности грађана, односно финансирати изградњу дигиталне инфраструктуре преко које ће надзорни капиталисти „Гугла”, „Фејсбука”, „Мајкрософта” намицати профите а локални властодршци надгледати и контролисати становништво, значи уступити корпорацијама земљу, воду, ваздух, приватност грађана, будућност нихове деце и на концу, саму државу.

Не знам да ли је госпођа Брнабић читала Блека Стену, нити је то претерано битно за историју стрипа, али сам сигуран да је и те како значајно њено (не)читање важности присуства „Црне стене” у Србији. Нарочито јер се ради о великој корпорацији големе моћи која је бацила око на малу земљу скромног политичког утицаја. Зато, када госпођа Брнабић каже да је поседовање вредносних хартија грађана Србије од стране „Блек рока” на нивоу од само 1,54 одсто („Политика”, 1. јул 2023.), онда те њене речи треба разумети као неодговорно поигравање наоко малим цифрама у циљу прикривања истине да се у данашњем корпоративизму мали бројеви очас посла преметну у велике. Другим речима, када мала држава попут Србије пружи нокат великој корпорацији попут „Блек рока” (са којом су повезане многе друге велике корпорације које такође крстаре Србијом), сва је прилика да ће убрзо уследити преотимање целог прста, а потом и читаве руке итд. Наиме, корпорације новац акционара не улажу из хуманистичких побуда већ искључиво ради згртања профита базираног на експлоатацији људских и природних ресурса земље у коју се инвестира. А како би обезбедиле сигуран профит, корпорације утичу на политику влада, уместо да то чине грађани. На тај начин демократија бива обесмишљена будући да постаје сметња остваривању пословних интереса па зато корпорације, уз асистенцију корумпираних политичара, настоје да је елиминишу скупа са правима и слободама грађана, традиционалним вредностима и здравим разумом – преосталим бедемима одбране од насртаја економских и политичких конквистадора. Грађани увиђају да је у току свеобухватно развлашћење па су све незадовољнији док властодршци знају да не раде у интересу друштва па су све нервознији. И тако је широм поробљеног света којим влада корпоративна идеологија безбедности (капитала и инвестиција) науштрб слободе (појединца). Стога, да би се илузија демократије како-тако одржала, владе толеришу мирне грађанске протесте јер знају да они тешко могу променити друштвене односе које контролишу глобални корпоративни финансијери. Револуција тако постаје привилегија елита које доносе револуционарне али нелегитимне одлуке, наводно зарад општечовечанског „прогреса”, док у исто време технике израбљивања непривилегованих маса углавном остају непромењене – натерати, условити, подмитити, преварити, отети, протерати, покорити, окупирати, уништити... Разлика је у томе што се ове технике данас спроводе помоћу квазиправних процедура и технологије која сваког дана постаје све моћнија да се под њеним акцелераторским дејством чак и време убрзава. Уосталом, од Блека Стене до Блек Рока прошао је само трептај ока.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa