Јава и сан мајке Данијеле

Горњи Милановац – Током јула и августа, "Политика" је читаоцима постављала бројна наградна питања на која је требало дати духовит, виспрен одговор. А награде су биле десет дана одмора у Грчкој или у некој од наших бања. Једно од питања је било: како у Србији сузбити "белу кугу". Од више хиљада одговора, награђен је овај: "Тешко, не могу све сам да постигнем".
Шала на страну, Данијела (33) и Саша (37) Марјановић успели су да то сами постигну: у изнајмљеном поткровљу у граду под Рудником добили су – осморо деце. Пре 12 година први се родио Стефан, пре седам месеци на свет је стигао Немања. А у међувремену: Милан, Горан и Ненад који је сад ђак првак; потом близанци Кристина и Марко; пре најмлађег Немање, дошла је Тања. Шест синова и две кћери.

– Кад смо се Саша и ја узели, маштали смо да нам прво дете буде девојчица. Добили смо, једног за другим, четири дечака и даље желећи девојчицу. А кад се родила Кристина, било нам жао да расте без сестре. И тако... Знам, то је данас реткост, само су наше прабаке имале толико деце – прича за "Политику" мајка Данијела.

Родитељи осморо малишана примили су овај "дар божји" као велику срећу, свакодневно бављење својом децом им је неизмерно задовољство. У изнајмљеном станчићу кревети су на спрат, па опет је премало простора за десеточлану породицу, али је довољно да се у њихово поткровље насели истинска љубав, слога и ред који се испољавају у свакој речи, у сваком покрету.

Они који имају много, или бар довољно, морају се чудити о каквој срећи може бити речи, ако су родитељи подстанари без запослења, ако свакодневно треба испратити четири ђака у школу, ако мала Кристина ни у петој години није проходала (болест тетива), ако свих десеторо ваља обући, обути и нахранити. Речено је: није срећа ако много имаш, него ако ти мало треба. А Марјановићи су навикли да им мало треба и то је одговор на сва питања о срећи.

– Каже се да кад беспарица уђе на врата, љубав излети на прозор. Е, ми смо изузетак. Пре десет месеци, Саша је остао без посла, а радио је као војник под уговором. Понешто заради кад га ко позове, четворо деце прима дечји додатак, сналазимо се, само да деца не трпе. Млађи наслеђују одећу старијих, деца су навикла да не бирају храну, да не извољевају, па смо сви задовољни оним што имамо. Највећа радост је кад се свих осморо нађу заједно у кући. Рецимо на Бадње вече, кад пијучу у слами и кад осам пари ручица и два пара руку ломе божићну чесницу – наставља причу Данијела.

Ех, још само да Кристина прохода, па срећи неће бити краја. Родитељи су је водили стручњацима, после прве операције је стала на ноге, али још не хода. Потребна јој је сада бања, а следи још једна операција после које би, уверавају доктори, требало да прохода.

– Помогло нам је више људи из разних места, послало новац за операцију кћерке. Хоћу да поменем Александру Радоњић и њену мајку Мирјану из Крушевца, које нам, иако их никада нисмо видели нити оне нас, сваког месеца поштом шаљу новац. Једном ћемо их потражити и захвалити, волела бих да то буде када Кристина прохода. Кад смо полазили на операцију, комшије су закуцале на врата и предале нам 15.000 динара, толико су међу собом сакупили. Није много, али је за нас било и превише, ето, нисмо сами у бризи – радост озарује лице мајке Данијеле.

А млада мајка, танана женска душа, открива нам своју тајну. Каже да, радећи у станчићу од јутра до сутра, често будна сања. А у сну отворених очију, она је у своме стану, прати мужа на посао, испраћа старију децу у школу, а млађу одводи у вртић; Кристина трчи у парку са осталом децом. А она? Као и свака узорна домаћица: пере, пегла, спрема ручак и чека да свих десеторо дође и поседа око стола.

Можда јој се, једнога дана, сан и оствари.