Афричка и европска уметност у загрљају

Специјално за „Политику”
Трст – Аутентична и загонетна афричка уметност увек је провоцирала европски уметнички свет и управо је изложба на ту тему била разлог да посетимо Стару луку (Porto Vecchio) у Трсту, која је опет понудила посебно амбијентално искуство. Пре свега зато што су овде снажно присутни дух прошлих времена и носталгична атмосфера. Изграђена крајем 19. века са монументалним објектима – магацинима за робу, украшеним низом клесаних декоративних елемената, ова лука данас ужива статус културног добра. Пре неколико година почела је њена рестаурација, зато староседеоци кажу да би је, сада такву каква јесте, требало видети у аутентичном издању. До сада су реконструисана два велика здања у њој, једно од њих је магацин  26 у коме се одржавају изложбе, а у једној од сала  названој „Карло Збиза”  до  30. јула може се погледати поставка „Мит о афричкој уметности у 20. веку. Од Пикаса до Мана Реја, од Калдера до Баскијата и Матиса”. Њен концепт нуди могућност да публика дубље спозна афричку уметност и схвати утицај који је ова имала у ремек-делима европских уметника 20. века.

Необично је било наћи се у овом некада магацинском, а сада изложбеном простору, где прво што угледате јесу скулптуре,  више их је од стотинак и потичу из подсахарске Африке, а врхунском израдом и аутентичношћу остављају дирљив утисак открића. Оне су комбиноване са  50 европских уметничких дела, по избору кустоса Винћенца Санфоа, Ане Албергине и Бруна Албертина. Скулптуре, маске и предмети из Африке представљени су у оквиру девет тема : Плодност и мајчинство, Лутке плодности, Култ близанаца, Маске, Преци, Магичне фигуре, Погребна уметност, Наслони за главу, свакодневни предмети. Ови експонати у потпуности припадају колекцији кустоса Бруна Албертина и Ане Албергине, која је настајала током  30 година њихових путовања, сакупљања и истраживања. Могу се овом приликом видети и  фотографије које подсећају на културу афричких народа, које је Ана Албергина снимила на путовањима, као и видео-снимци кустоса, чије теме су обреди и обичаји афричких заједница, као што су: плесови, церемоније, магијски обреди и моменти свакодневног живота. У 50 европских изложених уметничких дела из 20. века  је досегнут вечно жив аспект афричког мита, а  у овом сегменту највише је Пикасових цртежа, литографија и керамике. Изложена су и дела Колдера, Мана Реја, Брака, Далија  до савременијих Мима Паладина, Баскијата, Херинга… Ти радови стоје уз афричке наглашавајући заједничке асоцијације.

На отварању почетком пролећа кустос Винћенцо Санфо је обраћајући се публици био прецизан:

– Полазећи од Пикасових искустава ова изложба нас води до данашњих дана, кроз путеве којима је заједничка визија уметности која црпи инспирацију из суштине афричких форми, генеришући Матисове технике, радове Кита Херинга, надреалне визије Мана Реја, радосне фигуре Калдера у комбинацији са Баскијатом. Овде су и маске Енрика Баја, светлеће скулптуре Марка Лодоле и дела Марка Нереа Ротелија, као и кинескiпг уметика Су де Ћујија, који је налик Пикасу. Наша изложба, суштински, показује колико је афричка уметност допринела и наставља и даље да доприноси еволуцији западне уметности.

Тако се уз афричке маске и фигуре жена могу видети цртежи, литографије и керамика Пикаса, чак и његове скулптуре, потом илустрације Александера Калдера, слике Жоржа Брака, скулптура Далија, фотографија и скулптура Мана Реја, керамика Жан-Мишела Баскијата, дела италијанских уметника Енрика Баја, Еција Грибаудија, Марка Лодоле, Марка Нереа Ротелија, Ветора Пизанија, Салватореа Фјумеа и  Рабараме (алијас Паола Елифани).

Прави сусрет-суочавање Пикаса са афричком уметношћу догодио се када је први пут посетио Музеј Трокадеро. Како се сам Пикасо сећао у дијалогу са Малроом, први дојам био је одбацивање, а потом је схватио стварну важност афричке уметности за његово сликарство:

– Маске нису биле као било које друге скулптуре. Нимало. Биле су то магичне ствари – рекао је Пикасо, а његов сусрет посебно са статуетама из Габона и Обале Слоноваче, утицао је на то да форме његових слика изгледају онако какве их ми данас видимо. Први пример овог новог стила је портрет Гертруде Стајн, познате америчке списатељице и мецене. Сматра се да је Пикасо достигао врхунац свог „афричког” периода са „Госпођицама из Авињона”. Салвадор Дали, овде представљен скулптуром  „Space elephant” као и фотограф и вајар Ман Реј (изложена фотографија „Noir et Blanche” из 1926) такође су црпли надахнуће из афричке уметности, као и Баскијат и Кит Херинг. Дирљиво и лепо било је видети та два уметничка света, афрички и европски, сваки за себе, али и испреплетане у загрљају који нуди изузетан изложбени догађај.