Ко врши ревизију историје

У „Политици” је 22. јула објављен коментар Драгослава Димитријевића „Само су партизани били ослободилачка војска”. Стиче се утисак да је тако крупан закључак извео на основу једног текста, из књиге Богосава Митровића Шумара „Уз Врховног команданта”. Аутор – у рату командир чете Пратећег батаљона Врховног штаба – личне гарда Јосипа Броза Тита, а после рата генерал-мајор ЈНА. Веран следбеник комунистичке идеологије. После читања наведене књиге генерала Митровића, закључак је јасан: писана је на основу ауторовог сећања, а не докумената. Због тога и није поуздан сведок за тако крупне закључке. Идеолошки је обојена, што је приличило комунистичком времену у којем је писана (1979).

Господин Димитријевић цитира наводе из књиге, како је 1. јуна 1943. четничка група из заседе „отворила ватру директно по средини колоне, где је био Врховни штаб и друг Тито са савезничком војном мисијом. Том приликом су смртно погодили борца Прве чете Станка Совиља, који је био на челу колоне у претходници”.

Генерала Митровића демантује пуковник ЈНА Виктор Кучан, аутор познате монографије „Сутјеска долина хероја”, у којој је поименично навео списак и биографије 7.365 партизана погинулих на Сутјесци. Кучан не помиње да су четници нападали партизане, Врховни штаб и Тита на Дурмитору и покрету према Мратињу. И најбитније, Кучан помиње погинулог борца из Пратећег батаљона Врховног штаба Совиља, али не Станка, него Душана, борца 2. чете Пратећег батаљона Врховног штаба, рођеног у Грачацу 1922. и пише да је погинуо на Озрену изнад Тјентишта 9. јуна 1943. у борби с Немцима. А Митровић објави да су Совиља убили четници, и то у покрету према селу Барни До код Плужина.

Што се тиче четника, чињеница је да су Немци 15. маја 1943, истог дана, почели офанзиву и против партизана и против четника. За извршење операције доведена је и 1. брдска дивизија са источног (кавкаског) фронта, а 1. диверзантски пук „Бранденбург” из Немачке специјално доведен за хватање четничког команданта Драже Михаиловића. Командант немачких трупа у НДХ генерал Литерс 12. маја 1943. издаје наредбу: „Главни циљ пука јесте хапшење особа и штаба Драже Михаиловића те заплене његове архиве. У исто време пожељно је уништење Тита и његовог штаба.” Дража је успео да измакне свим немачким потерама. Познато је да су Немци два пута за њим расписивали јавне потернице, а за Брозом једанпут. Немци су у тој операцији заробили више од 4.000 четника и спровели их у логоре. Доста их је убијено приликом заробљавања и спровођења у немачке логоре у Грчку и Немачку.

Занимљиво је Митровићево сећање на прелазак Врховног штаба и Тита преко Неретве у Јабланици у марту 1943. и улазак у село Бијелу седам километара јужно од Коњица. Митровић пише да су у првим кућама налетели на немачке извиђаче. „Не знајући да су Немци у кући, ушли смо заједно с другом Титом. У кући је горјела јака ватра. На огњишту је било затрпано кромпира. Кућа је имала двоја врата, тако да смо ми на једна ушли, на друга су побегли Немци и изгубили се у мраку.” Баш претерана машта.

Чињеница је да тад у селу није било Немаца, а дејствовали су на Превљу и Паклини, удаљени од тих кућа седам-осам километара. Два дана пре доласка Броза у село је ушла 2. пролетерска дивизија Пека Дапчевића са три бригаде. У селу само партизани. Догодило се да је један четник, мештанин, шумском стазом „скокнуо” до своје куће и на огњишту, очи у очи, срео се партизанима и искочио на друга врата. Али ту, у Вулића кући у засеоку Раздоље, није био Броз нити његова телесна пратња. Дуго се тај случај препричавао у селу.

Прича да Тито први улази у непознату кућу у непознатом селу, поред 210 бораца Пратећег батаљона, личне гарде ван сваке је реалности. У стопу су га пратила четворица верних телохранитеља, Бошко Чолић, Раде Ристановић, Ђуро Вујовић и Никица Прља. Постоји фотографија: Броз се умива, један пратилац му полива воду а други, с пушком у руци, чува му леђа.

Колико су партизански команданти бринули о безбедности Јосипа Броза сведочи и овај детаљ. Дан пре доласка Врховног штаба у Бијелу, 13. марта 1943, Пеко Дапчевић, командант 2. пролетерске дивизије, наредио је Данилу Лекићу, команданту 1. пролетерске бригаде, да хитно упути најбољи батаљон да затвори правац према Коњицу, линија Превље – Равни кук – Паклина – Врабач. Да брани Паклину од Немаца и усташа док Врховни штаб не прође кроз Бијелу. У свом наређењу био је изричит и трипут поновио: „Врховни командант је наредио да то мора бити најбољи батаљон због важности правца који затвара!” Тако је Броз, уз најјаче обезбеђење: две бригаде, најбољи батаљон 1. пролетерске и свој Пратећи батаљон од 210 људи, прошао кроз Бијелу и избио на плато Борака и Борачког језера. А његови генерали пишу како је први улазио у непознате куће и пуцао на Немце.

Ових неколико детаља, заснованих на чињеницама и изворима првог реда, довољно сведоче да је ревизија историје почела давно, још од ослобођења земље 1945. Позната је максима да победник пише историју, онако како му одговара и све док је на власти. Једино нас време и истина могу помирити. Да коначно и ми Срби завршимо Други светски рат.

Сретен Јаковљевић
новинар и публициста, Београд