Сан­че­за мо­же да спа­си из­бе­гли Пуђ­де­мон

„Но па­са­ран” (не­ће про­ћи) уз­ви­ки­ва­ле су при­ста­ли­це шпан­ских со­ци­ја­ли­ста док су сла­ви­ле то што де­сни­ца ипак ни­је по­бе­ди­ла на из­бо­ри­ма, ка­ко је би­ло оче­ки­ва­но. Ипак, ни Со­ци­ја­ли­стич­ка пар­ти­ја ле­вог цен­тра „не­ће про­ћи” та­ко ла­ко до ве­ћи­не у вла­ди, иако су ње­ни пред­став­ни­ци спрем­ни, као они ко­ји су ову чу­ве­ну па­ро­лу уз­ви­ки­ва­ли у Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту, да свој по­ло­жај по сва­ку це­ну бра­не од не­при­ја­те­ља.

Оче­ки­ва­ло се да ће кон­зер­ва­тив­на На­род­на пар­ти­ја (ПП) и крај­ње де­сни­чар­ски Вокс фор­ми­ра­ти власт, али су Шпан­ци ипак за­у­ста­ви­ли да­ље скре­та­ње кон­ти­нен­та уде­сно, на­кон фор­ми­ра­ња ни­за кон­зер­ва­тив­но-де­сни­чар­ских вла­да ши­ром Евро­пе. Ме­ђу­тим, ни вла­да­ју­ћи со­ци­ја­ли­сти Пе­дра Сан­че­за ни­су од­не­ли по­бе­ду на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма и без ши­ро­ке ко­а­ли­ци­је не мо­гу да фор­ми­ра­ју власт. Но­ви уда­рац за њих при­сти­гао је на­кон пре­бро­ја­ва­ња гла­со­ва ди­ја­спо­ре, ко­ја је ма­хом по­др­жа­ла опо­зи­ци­о­не кон­зер­ва­тив­це. Гла­со­ви из ино­стран­ства та­ко су из­јед­на­чи­ли шан­се де­сног и ле­вог бло­ка, док се по­сла­ни­ци при­пре­ма­ју да гла­са­ју о то­ме ко­ме ће по­ве­ри­ти да са­ста­ви но­ву вла­ду.

На­и­ме, ли­дер На­род­не пар­ти­је Ал­бер­то Ну­њез Фе­и­хо по­тен­ци­ра да је ње­го­ва стран­ка по­бе­ди­ла (и је­сте осво­ји­ла нај­ви­ше гла­со­ва на из­бо­ри­ма, али не­до­вољ­но да са­мо­стал­но фор­ми­ра власт) и да он тре­ба да по­кре­не ди­ја­лог с ма­њин­ским стран­ка­ма. Ипак, ПП уз по­др­шку крај­ње де­сни­чар­ског Вок­са опет не­ма нео­п­ход­ну ве­ћи­ну од 176 ме­ста у пар­ла­мен­ту. Ак­ту­ел­ни со­ци­ја­ли­стич­ки пре­ми­јер Пе­дро Сан­чез мо­гао би с не­ко­ли­ко ма­њих стра­на­ка да оства­ри збир ве­ћи од оног ко­ји би има­ла де­сни­чар­ска ко­а­ли­ци­ја, али би му за по­треб­ну ве­ћи­ну у пар­ла­мен­ту опет би­ла нео­п­ход­на стран­ка За­јед­но за Ка­та­ло­ни­ју. Реч је о пар­ти­ји бив­шег ка­та­лон­ског пре­ми­је­ра Кар­ле­са Пуђ­де­мо­на, ко­ји се на­ла­зи у ег­зи­лу у Бел­ги­ји од 2017. на­кон ор­га­ни­зо­ва­ња за­бра­ње­ног ре­фе­рен­ду­ма о от­це­пље­њу Ка­та­ло­ни­је. На­кон што је ди­ја­спо­ра ре­кла сво­је, Сан­чез још ви­ше за­ви­си од Пуђ­де­мо­но­ве стран­ке, из ко­је су од­мах на­кон из­бо­ра ја­сно ре­кли да пре­ми­је­ру не­ће са­чу­ва­ти фо­те­љу без аде­кват­не ком­пен­за­ци­је. Ова ка­та­лон­ска стран­ка де­сног цен­тра за­ла­же се за не­за­ви­сност и од Сан­че­за би мо­гла да за­тра­жи рас­пи­си­ва­ње ре­фе­рен­ду­ма о не­за­ви­сно­сти се­ве­ро­и­сточ­не Ка­та­ло­ни­је. Не­ки од зах­те­ва су и ам­не­сти­ја за оне ко­ји се су­о­ча­ва­ју с оп­ту­жба­ма због се­це­си­о­ни­зма, по­пут Пуђ­де­мо­на.

Ме­ђу­тим, улог је са­да ско­чио. На­род­на пар­ти­ја де­сног цен­тра осво­ји­ла је на из­бо­ри­ма 136 ме­ста у пар­ла­мен­ту и са Вок­сом би има­ли 169, док би со­ци­ја­ли­сти са сво­ја 122 ме­ста и уз не­ко­ли­ко ма­њих стра­на­ка оства­ри­ли збир од 171, ве­ћи од овог ко­ји би има­ла де­сни­чар­ска ко­а­ли­ци­ја. Опет, без За­јед­но за Ка­та­ло­ни­ју, не­ма ве­ћи­ну у пар­ла­мен­ту.

Уз гла­со­ве из ино­стран­ства де­сни­чар­ска ко­а­ли­ци­ја са­да та­ко­ђе има 171 ме­сто. Док се Кон­грес при­пре­ма за сед­ни­цу 17. ав­гу­ста, оба бло­ка „ке­ца у ру­ка­ву” тра­же у ма­лим пар­ти­ја­ма ко­је би уз до­вољ­но убе­дљи­ве ар­гу­мен­те мо­гле да бу­ду од­лу­чу­ју­ћи је­зи­чак на ва­ги.

Та­мо­шњи ме­ди­ји ис­ти­чу да ће Сан­че­зу би­ти по­тре­бан нај­ма­ње је­дан Пуђ­де­мо­нов по­сла­ник да гла­са за ње­го­ву ко­а­ли­ци­о­ну вла­ду.

Ре­кло би се да би, у слу­ча­ју да со­ци­ја­ли­сти не по­стиг­ну до­го­вор с Пуђ­де­мо­но­вом пар­ти­јом, Шпа­ни­ја опет мо­гла до кра­ја го­ди­не да иза­ђе на из­бо­ре. Та­ко од по­др­шке гра­ђа­на опо­зи­ци­о­ним кон­зер­ва­тив­ци­ма нај­ви­ше шан­се да про­фи­ти­ра има пар­ти­ја За­јед­но за Ка­та­ло­ни­ју.

Ако гла­са­њем у пар­ла­мен­ту ни­ко не до­би­је ни про­сту ве­ћи­ну, ко­ја под­ра­зу­ме­ва ви­ше гла­со­ва за од оних ко­ји су про­тив, и уко­ли­ко два ме­се­ца на­кон то­га по­сла­ни­ци не име­ну­ју ман­да­та­ра, пар­ла­мент ће би­ти рас­пу­штен, а гра­ђа­ни ће опет гла­са­ти. Сан­чез ће се по­тру­ди­ти да из­бег­не та­кав сце­на­рио, си­гу­ран да, ка­ко ка­же, њи­хо­ва де­мо­кра­ти­ја мо­же да про­на­ђе ре­цепт за но­ву вла­ду. Под усло­вом да опо­зи­ци­о­ни кон­зер­ва­тив­ци не чу­ва­ју још не­ког „ке­ца у ру­ка­ву”.

Љ. Ву­јић