Смрт фашизму

У тексту г. Миодрага Полексића „Антифашизам умотан у шарену лажу”, објављеном 24. јула у рубрици Међу нама, неосновано се напада господин Бошко Јакшић у вези с текстом „Хучи, хучи Сутјеска” због наводног навијачког хваљења партизана. Како је реч о најкрвавијој битки вођеној на југословенском ратишту, у којој је погинуло 7.500 бораца и у којој су четници били помоћна радна снага Немаца – носили су им тешко наоружање, храну и џебану, како би ови лакше и без муке уништили партизанско руководство – нема места за помињање четника као бораца против Немаца.

Слично се десило и на Козари, где су партизани гинули бранећи Козарчане, а војводе Урош Дреновић, Ратко Радић и Марчетић ни прстом макли нису да тај несрећни народ спасавају, иако су били у близини. Данас се не помиње 3.000 партизана погинулих бранећи козарачки народ, већ се говори о неким имагинарним борцима, па се неупућенима може причинити да је тамо било и четника. Било их је, али, ко хоће – зна где и како.

Говорећи о „антифашизму умотаном у шарену лажу” и комунистичкој пропаганди, Полексић заборавља да су антифашисти света први схватили да је фашизам највећа опасност за човечанство и похрлили да бране републику од фашиста у Шпанији, где су гинули у рововима и на пољима. Можда су и они заведене жртве пропаганде југословенских комуниста, јер сем дивљења и поштовања, а неки и прогона и других невоља, ништа материјално добили нису? Дивили су им се Хемингвеј, Вили Брант, велики писац и пилот републиканске војске Андре Малро, аутор „Наде” (романа о шпанском грађанском рату), „Људске судбине” и „Освајача”, Пикасо и сви они којима је до правде и слободе стало. Касније је председник Рузвелт признао да је била грешка што Франко није заустављен, јер би то обесхрабрило Хитлера у његовом освајачком походу. У Југославији су генерације стасале после Првог светског рата устале да бране земљу од фашиста. Били су то млади људи, бољи од нас, свесни да се против фашизма мора борити, јер се другачије то зло неће зауставити.

Када су се вође британске војне мисије Бејли и Хадсон појавили у Дражином штабу пренели су поруку: „Борите се сада, када се ми искрцамо на Јадран неће нам требати устанак”. Четници су се борили тако да им је на Техеранској конференцији ускраћена подршка и сва помоћ усмерена партизанима, а НОВЈ и Тито признати су за једине легитимне представнике југословенских народа. И да не буде забуне: одлуке су доносили заједно Стаљин, Рузвелт и Черчил. То што неки мисле да су Стаљин и Рузвелт „два идиота” које је „протува” Черчил жедне преко воде превео и сам о свему одлучивао, једноставно не стоји. Рузвелт није био нежан према Черчилу. Иако су били пријатељи, стално га је притискао да се да независност Индији, а овај се бранио речима „кад се рат заврси”, што се на крају и десило. Британија је добила рат, али је изгубила „драгуљ у империјалној круни” – Индију и бројне колоније.

Интересантно је да они који барут омирисали нису највише знају о грешкама и промашајима партизанске гериле, која је у рату, у ходу, учила вештину ратовања и победила, а ЈВуО, чија је стратегија била чекање да Совјети искрваре и Енглези стигну на границу, распала се и неславно завршила бежећи заједно с Немцима и квислинзима преко границе.

Љ. Кораћ,
Београд