Од Кићановића до Топића

Златна медаља, коју су протеклог викенда освојили наши јуниори у Нишу, укупно је 11. титула наше репрезентације на европским кошаркашким шампионатима у том узрасту (до 18 година), рачунајући и резултате из времена Југославије. Било је ово 38. првенство, а прво је одиграно у Напуљу, 1964, када је Совјетски Савез у финалу савладао Француску, а Југославија заузела претпоследње, седмо место.

Посматрајући играче који су обележили тај полувековни златни низ, могли бисмо да кажемо да је то пут од Драгана Кићановића (1972) до Николе Топића (2023).

Годинама смо слушали приче како су млађе категорије важне само зато да би се у њима „стварали играчи за сениорски тим”, а да „није толико битан резултат”, међутим показало се да је управо добар резултат у млађим категоријама био кључна подлога за будуће успехе. У млађим селекцијама стварао се и тимски и победнички дух. Јер како иначе стећи самопоуздање без сталних победа и трофеја.

Наша репрезентација освојила је своје прво одличје на Другом јуниорском шампионату, у Порто Сан Ђорђу 1966, када је на клупи био Ранко Жеравица, у то време већ селектор сениора. Та сребрна медаља (пораз у финалу од Совјетског Савеза, 71:50), била је одскочна даска за прво сениорско злато у историји наше кошарке: титула првака света у Љубљани 1970. године. Пет јуниора постали су шампиони света четири године касније: Љубодраг Симоновић, Драган Капичић, Дамир Шолман, Крешимир Ћосић и Аљоша Жорга (плејмејкер те генерације био је Богдан Тањевић, касније успешан тренер, селектор Југославије, Италије и Турске).

У Вигу 1968, наш тим је опет у финалу изгубио од Совјетског Савеза (83:72), где се као први организатор игре појавио Зоран Славнић (у саставу је био и Жарко Зечевић, данашњи потпредседник Олимпијског комитета Србије).

Уследиле су три узастопне златне медаље – Задар 1972, Орлеан 1974, Сантијаго де Компостела 1976. године. Прво јуниорско злато, под вођством Мирка Новосела (помоћник Бранислав Рајачић), донели су: Тодорић, Волај, Грабовац, Кићановић, Жижић, Миличевић, Беравс, Каљевић, Делибашић, Перинчић, Мацура, Јерков. У финалу су савладали Италију са 89:65. Своју класу су већ тада потврдили Драган Кићановић и Мирза Делибашић, док је Жељко Јерков касније стасао. У Орлеану је, у борби за злато, савладана Шпанија (80:79), а главне улоге имали су центри Ратко Радовановић (17 поена) и Рајко Жижић (16). У Шпанији, 1976, Совјетски Савез је имао горостаса Владимира Ткаченка (221 центиметар, 30 поена у финалу), али су наши јуниори победили (92:83) и освојили злато (Миодраг Марић 19 поена, Раде Вукосављевић 15). Селектор је био Лука Станчић, а његов помоћник Душан Ивковић.

На нову титулу чекало се десет година, али – вредело је! У Гмундену (Аустрија), 1986, појавила се једна од најталентованијих генерација у историји европске кошарке, коју је водио данашњи селектор Србије, Светислав Пешић: Гулин, Павићевић, Илић, Кукоч, Пецарски, Алибеговић, Ђорђевић, Авдић, Дивац, Добраш, Рађа, Копривица. У финалу су „преслишали” екипу Совјетског Савеза (111:87), Дивац је постигао 21 поен, Ђорђевић 20, Рађа и Добраш по 16…

На наредном шампионату, у Врбасу 1988, ударну тројку шампиона чинили су Предраг Даниловић (данас председник Кошаркашког савеза Србије), Аријан Комазец и Џевад Алихоџић. Селектор Душко Вујошевић је тада изабрао и Баџима, Каличанина, Табака, Поповића, Грмушу, Цветковића, Краљевића, Павловића и Капова. У финалу су савладали Италију са 84:75.

Прва титула првака Европе после распада СФР Југославије стигла је на Евробаскету 2005. године у Београду, када је репрезентација Србије и Црне Горе у борби за трофеј надиграла Италију (78:61). Из тог састава као сениори су медаље освајали Милош Теодосић, Миленко Тепић, Иван Паунић, Мирослав Радуљица и Владимир Штимац.

Прву златну медаљу Србија је освојила на Евробаскету 2007. године у Мадриду, после победе против Грчке (92:89). У финалу су се истакли Милан Мачван (32 поена), Стефан Стојачић (21) и Душан Катнић (20). Две године касније, у Француској, тај успех је поновила генерација Данила Анђушића, који је у финалу против домаћина (78:72) био најбољи стрелац, са 22 поена.

Последње две титуле пре Ниша, у Словачкој (2017) и Летонији (2018), освојили су јуниори чије су вође били Марко Пецарски и Филип Петрушев. У финалу 2017. наш тим је био бољи од Шпаније (74:62, Мишковић 23, Пецарски 14, у тиму је био и Копривица), а у борби за злато 2018, од Летоније (99:90, Пецарски 34, Петрушев 29, Д. Илић 9, Трифуновић 4…).

„Идеалан тим” златних јуниора

4          Милош Теодосић (2005)

5          Драган Кићановић (1972)

6          Предраг Даниловић (1988)

7          Тони Кукоч (1986)

8          Жељко Јерков (1972)

9          Аријан Комазец (1988)

10        Александар Ђорђевић (1986)

11        Рајко Жижић (1972, 1974)

12        Владе Дивац (1986)

13        Ратко Радовановић (1974)

14        Дино Рађа (1986)

15        Мирза Делибашић (1972)

*Напомена: у загради је година када су били шампиони, листу је саставио аутор текста.

Укупно 22 медаље

Наша репрезентација (Југославија, СЦГ, Србија) освојила је укупно 22 медаље на 38 јуниорских шампионата. Поред 11 златних (1972, 1974, 1976, 1986, 1988, 2005, 2007, 2009, 2017, 2018, 2023), има и шест сребрних (1966, 1968, 1980, 1982, 2011, 2014) и пет бронзаних (1978, 1984, 1996, 2012, 2022).

Друга најуспешнија репрезентација јесте Русија (Совјетски Савез) са 14 одличја, од тога осам златних. Шпанци имају 14 медаља (пет златних), Французи девет (четири златне). Хрвати девет (три златне)…

Златни очеви и синови

Оно што су Мирослав Пецарски и Славиша Копривица као саиграчи урадили у Аустрији 1986. године (златна јуниорска медаља), поновили су њихови синови три деценије касније. Марко Пецарски и Балша Копривица постали су шампиони у Словачкој 2017, а Марко је то поновио и у Летонији 2018. године.