Црвени плод страсти

Прича о аперитиву „кампари” почиње шездесетих година 19. века у Милану, у бару Гаспара Кампарија. Користећи разне траве, он је креирао напитак магичне слатко-горке уравнотежености, поклонивши му, до тада невиђену боју рубина. Свет који је посећивао његов бар у миланској Галерији, између осталих, композитор Ђакомо Пучини и комедиограф Ђузепе Ђакоза, назвао га је битер господина Кампарија, затим једноставно „кампари”.

Овај црвени битер, који не подсећа ни на један други, постаје својеврсна икона и, захваљујући Давиду, Гаспаровом сину, доживљава огроман успех. Наиме, Давид Кампари, антиципирајући време, уводи новине у рекламни језик. На манифестима који почињу да се појављују у градовима, као и у новинским огласима, он не рекламира производ (нема ни потребе), већ атмосферу и стил.

Иако данас пуни чаше и пали страсти обичног света, овај аперитив не престаје да буде икона високог друштва и културне авангарде у целом свету. Ернест Хемингвеј је научио да га воли срчући коктел американо (црвени вермут, битер „кампари” и мало сода воде), баш у миланском бару „Кампари”. Коктел негрони (вермут, „кампари” и џин) био је обавезан у кући на мору Ендија Ворхола, и обилно је служен чувеним гостима као што су Лиз Тејлор, Мик Џегер и Џеки Кенеди. И Леонардо ди Каприо је заљубљен у негрони, који обично пије у бару „Мондријан” у Лос Анђелесу. Прича се да и Мадона у лондонском тренд бару „Vibe” увек наручује „italian job” („кампари” помешан са природним соком од поморанџе).

Неки људи се још увек сећају италијанског књижевника Алберта Моравије за сточићем бара „Тиберио” на Каприју, са неизбежном чашом црвеног аперитива док испраћа залазак сунца. Ни чувени режисер Федерико Фелини није могао да одоли његовој чари, прихватајући да изради рекламни спот (први у животу) 1984, управо у периоду када је са осталим познатим уметницима водио битку против реклама, које су константно прекидале филмове приказиване на телевизији раздирући филмско ткиво.

„Црвени плод страсти”, заводећи уметнике свих епоха током свог пута дугог скоро 150 година и одолевајући друштвеним превирањима и променама укуса, остао је увек исти, али увек авангардан, свакако, захваљујући и еволуцији сопствене пропаганде, заната у коме се Италијани одлично сналазе.