Crveni plod strasti

Priča o aperitivu „kampari” počinje šezdesetih godina 19. veka u Milanu, u baru Gaspara Kamparija. Koristeći razne trave, on je kreirao napitak magične slatko-gorke uravnoteženosti, poklonivši mu, do tada neviđenu boju rubina. Svet koji je posećivao njegov bar u milanskoj Galeriji, između ostalih, kompozitor Đakomo Pučini i komediograf Đuzepe Đakoza, nazvao ga je biter gospodina Kamparija, zatim jednostavno „kampari”.

Ovaj crveni biter, koji ne podseća ni na jedan drugi, postaje svojevrsna ikona i, zahvaljujući Davidu, Gasparovom sinu, doživljava ogroman uspeh. Naime, David Kampari, anticipirajući vreme, uvodi novine u reklamni jezik. Na manifestima koji počinju da se pojavljuju u gradovima, kao i u novinskim oglasima, on ne reklamira proizvod (nema ni potrebe), već atmosferu i stil.

Iako danas puni čaše i pali strasti običnog sveta, ovaj aperitiv ne prestaje da bude ikona visokog društva i kulturne avangarde u celom svetu. Ernest Hemingvej je naučio da ga voli srčući koktel amerikano (crveni vermut, biter „kampari” i malo soda vode), baš u milanskom baru „Kampari”. Koktel negroni (vermut, „kampari” i džin) bio je obavezan u kući na moru Endija Vorhola, i obilno je služen čuvenim gostima kao što su Liz Tejlor, Mik Džeger i Džeki Kenedi. I Leonardo di Kaprio je zaljubljen u negroni, koji obično pije u baru „Mondrijan” u Los Anđelesu. Priča se da i Madona u londonskom trend baru „Vibe” uvek naručuje „italian job” („kampari” pomešan sa prirodnim sokom od pomorandže).

Neki ljudi se još uvek sećaju italijanskog književnika Alberta Moravije za stočićem bara „Tiberio” na Kapriju, sa neizbežnom čašom crvenog aperitiva dok ispraća zalazak sunca. Ni čuveni režiser Federiko Felini nije mogao da odoli njegovoj čari, prihvatajući da izradi reklamni spot (prvi u životu) 1984, upravo u periodu kada je sa ostalim poznatim umetnicima vodio bitku protiv reklama, koje su konstantno prekidale filmove prikazivane na televiziji razdirući filmsko tkivo.

„Crveni plod strasti”, zavodeći umetnike svih epoha tokom svog puta dugog skoro 150 godina i odolevajući društvenim previranjima i promenama ukusa, ostao je uvek isti, ali uvek avangardan, svakako, zahvaljujući i evoluciji sopstvene propagande, zanata u kome se Italijani odlično snalaze.