Архитектура у контексту...

Специјално за „Политику”
Лондон – У богатом културном програму лондонских изложби у летњим месецима доминантно место заузимала је архитектура: у најзначајнијим музејима и галеријама приређене су три изузетно вредне студијске и, према свом концепту, врло различите изложбе у којима се модерна архитектура истражује у контексту историје, дизајна моде и функције уметничког медија.

Ретроспективна изложба чувеног британског архитекте Ричарда Роџерса, „Од куће до града”, организована у Музеју дизајна, детаљно истражује и илуструје историјат развоја овог архитекте од његових првих дела из 60-их година прошлог века, преко радикалног пројекта парискогБобура, дела којим је значајно утицао на развој форме модерне архитектонске културе, све до бројних пројеката које у сарадњи са својим партнерима и данас успешно остварује широм света.

У новој Галерији савремене уметности, која је отворена у оквиру комплекса Сомерсет хауза, приређена је такође необично занимљиваизложба, „Кожа и кости”, која се бави откривањем паралела и низа заједничких особина савремене архитектуре и дизајна одевања.

У новије доба, дизајнери су почели да преиспитују основну намену ове две праксе, одувек замишљену да пружи заклон и заштиту човековом телу. У духу деконструктивизма, и у одевању и у архитектурисједињени су спољни изглед и конструкција, односно „кожа и кости”: фасада више не скрива конструкцију већ је ова видна на површини, кожи дизајна. А у одевању, шавови и трагови концатакође се откривају.

Наиме, појава нових техника и материјала допринела је да се у тим дисциплинама дизајна, текстура, форма и волумен обликују у новим интригантним облицима који, често, сасвим одударају од традиционалних идеја о пропорцији и форми дела.

Софистицирани компјутерски програми који се примењују у дизајну архитектуре од деведесетих година двадесетог века омогућили су архитектима да креирају много комплексније површине и форме. Једно од најимпресивнијих остварења свакако је здање Гугенхајм музеја у шпанском граду Билбао, дело архитекте Френка Герија.

Такође, појава деконструктивизма у дизајну одевања, на модним пистама осамдесетих година двадесетог века, на моделима јапанских дизајнера из куће дизајна Ком де Гарсон, коинцидира са појавама у архитектури, прихватањем и превазилажењем дотадашњих ограничења у обликовању.

Ова изложба, уистину, не само да на најлепши начин, и са много инспиративних примера, илуструје како ове дисциплине дизајна користе деконструкцију у тражењу нових идеја форме већ се чини да, при том, проналазе и инспирацију једна у другој отварајући нове путеве размишљања о функцији и лепоти дизајна архитектуре и одевања.

А на изложби „Психо грађевина: уметници освајају архитектуру” која представља најамбициознији пројекат овогодишње прославе јубилеја чувене лондонске Хејворд галерије, основане 1968. године, архитектура се нашла у сасвим новом контексту: у улози уметничког медија концептуалне скулптуре.

У виду архитектонских станишта, која су потпуно ослобођена од било какве практичне намене, уметници су изградили једанаест великих експоната не само у изложбеним просторијама већ и на крову зграде. Речју, то су концептуалне скулптуре које представљају, истовремено, и физички и ментални простор, а од посетиоца се очекује да у њих урони и, на тај начин, постане активни учесник уметникове стваралачке авантуре.

На овој изложби посебно издвајамо и дело чувеног корејског уметника До Хо Суха. Отишавши из домовине у Америку, где је наставио студије уметности, он у већини својих дела истражује значење тог изненадног премештања са једног краја света на други. Отуда проблем културне трансплантације представља битну ауторову инспирацију и у његовој скулптуралној инсталацији „Пала звезда”.

Овај аутобиографски рад састоји се од једног изузетно верно и детаљно изведеног модела, 1:5, уметникове родитељске куће из детињства, која се сударила и забила у зграду њујоршког стамбеног блока из деветнаестог века, у којој је До Хо Сух становао као студент. При судару, садржаји обе куће су се измешали, дошло је допрожимања ових двају архитектонских дијалеката. Тиме аутор шаље своју поруку да су наш дом и порекло неизбрисиви из нашег сећања без обзира на духовну интеграцију у нову културу и животну средину. Задивљује минуциозност и перфекција израде којима До Хо Сух реализује своје дело, што насимпресионира скоро на исти начин као и виртуозност којом мајстори холандског сликарства седамнаестог века сликају прозирност стакла и белих велова.

Једно од најупечатљивијихостварења на овој изложби јесте и скулптурална инсталација „Соба за излагање”. Аутори су Марко Кастиљо и Догаберто Родригез, уметнички тандем из Хаване, који себе називају „Столарима”(Los Carpinteros), јерсвоје скулптуре најчешће интегришу од делова намештаја. Њихово дело представља стамбену просторију, у размери 1:1, у тренутку разорне експлозије комадибетонског зида и раскомаданог намештаја лете на све стране, везани невидљивим концима од белог најлона они лебде, формирајући облак фрагмената, и делују као аутентична стереоскопска фотографија. Уметницидело не везују ни за одређено време или поднебље; оно треба да представља једну од свакодневних несрећа у свету. На посетиоцу остаје да се у њој препозна. Стога, колико год да је својом изведбом ово дело спектакуларно, оно је и обично – управо сада, у овом тренутку, нечији дом је уништен – потражите га у сутрашњим новинама.