Салвадор Дали, спасилац модерне уметности

Једино веродостојно објашњење Далија дао је сам. Као и сваки геније, био је личност која је збуњивала, оличење контроверзе. Атеиста и верник у исти мах, мистик и материјалиста, са уверењем: „Сликару, боље буди богат него сиромашан, научи да се из твоје четкице изроде злато и драго камење.” Лице са брцима који стреме ка небу (запажао је да нису депримирани као Ничеови). Његова спољашња ексцентричност одговарала је чврстој унутрашњој концентрацији. Провоцирао је, поигравао се временом, представом о меканим сатовима, као и просторним димензијама, прорицао као халуциногени мистичар и трагао за границама апсолутног.

Нови број часописа „Градац” посвећен је овом авангардном ствараоцу, који је сматрао да се класиком постаје не путем чула, него путем духа, а да уметничко почиње анализом узрока, а не последице.

Рођен је 11. маја 1904. године у трговачкој породици у Фигерасу, у Каталонији, ту ће преминути 1989. године. Детињство је проводио и у Кадакесу, у природи која представља концентрисану „далијевску космогонију у једном пејзажу”. Ту је 1929. године срео животну сапутницу и музу Галу, ту је, како је рекао, научио да ограничава и дотерује своју мисао. Драматични медитерански призори оставили су дубок утисак на Далија, носио је те пределе са собом по свету, у Париз, Њујорк. Писао је: „Моја параноја има трајање и аналитичку чврстоћу гранита. Песак покренут аутоматизмом и снови који ишчезавају буђењем. Али стене имагинације увек су тамо.”

Био је вундеркинд. Са девет година похађао је часове сликарства Рамона Пичота, откривши импресионизам. Студира у Мадриду, где се упознаје са Лорком и Луисом Буњуелом. Сликар Хуан Миро 1927. године упознаје га са Бретоном, што је за њега врхунац утицаја надреализма, којем је пришао 1924. године, открићем „метафизичке школе сликарства” Де Кирика, Пикаса, Макса Ернста и поменутог Хуана Мироа. Са Буњуелом прави прекретницу у историји филмске уметности, радећи са њим на сценарију „Андалузијског пса”. „Андалузијски пас био је филм о младости и смрти који ћу као бодеж зарити у срце продуховљеног, отменог Париза”, рекао је у својој аутобиографији.  

„Светлост филма је спиритуална и физичка у исто време. Филм хвата необична бића и предмете невидљивије и етеричније него приказе спиритистичких сеанси. Свака филмска слика плен је непобитне спиритуалности”, говорио је Дали. У интервјуу за „Плејбој” изјавио је да је еротика божанског порекла, јер је Ерос бог, а да порнографија има одлике нељудског, подљудског.

Начин на који је обожавао Вермера из Делфта и његову „Плетиљу чипки” говори о Далијевом повратку старим вредностима, у којима је откривао драматичност облика и енергије, за њега „испуњеним најжешћом естетском снагом”. У „Плетиљи” је увидео наговештену оштрину игле и осећао је на својој кожи. „Замолио сам у музеју Лувр за дозволу да насликам копију те слике и једног јутра стигао сам у Лувр мислећи на рогове носорога. На велико изненађење мојих пријатеља и главног кустоса, видело се како се на мом платну појављују обриси носорогових рогова”, објаснио је током париског предавања 1955. године.  

У једном интервјуу дао је неочекивано објашњење своје опседнутости обликом носорога, слично нечему што би изјавило заиграно дете, заокупљено још и другим феноменима телесности, различитим мирисима и слузавом материјом: „За мене је то симбол космичке гушчије коже. Кожа носорога пуна је зрнаца. Ја то много волим. Већ сам добио на поклон два жива носорога. Али, нажалост, госпођа Дали их није примила из страха да не закрче мој стан у Њујорку.”

Хлеб је за њега био трајна тема, мистична храна. Насликао је у стилу старих мајстора, 1926. године, пре него што ће прићи надреализму, „Корпу с хлебом”, а овој теми вратиће се 1943. године. У тексту поводом његове представе Христос Светог Јована од Крста објаснио је да је у Калифорнији имао визију „метафизичке лепоте Христоса Бога”, а да је користио исту технику и исту уметничку текстуру као за „Корпу са хлебом” која за њега представља евхаристију.

У тексту Мира Главуртића запажено је да, када је Дали дошао у Париз, „надреализам је увелико крварио”, а Дали је хитао да самртнику убризга своју крв. Тако ће изјавити: „Надреализам, то сам ја!”

У Паризу је 1929. године приметио да се модерна уметност утапа у инерцију и хаос, да постаје „псеудодекоративна”. Због тога се окретао старим мајсторима, Леонарду и Рафаелу, Сезану, Ван Гогу и Манеу. Слика „Ангелус” или „Вечерња молитва” Жан-Франсоа Милеа из 1859. године послужила му је за „многе надреалистичке варијације”.

„Ако су класичари хладни, то је зато што је њихов пламен вечан”, сматрао је.

Као стари ексцентрик, убрзо се нашао у сукобу са надреалистима, пре свих са Бретоном и Арагоном, изражавао је неповерење према Француској комунистичкој партији, исмевао Лењинову личност. Изубио је подршку надреалиста, који га искључују из својих редова почетком 1934. године због „антиреволуционарних чинова у славу хитлеровског фашизма”.

„Понизно сам молио Бретона да ме не избаце из групе, већ да схвати да је моја хитлеровска опсесија уско параноична и у суштини аполитична. Објашњавао сам му да ја не могу бити нациста, јер ако Хитлер освоји Европу , одзвониће свим хистерицима моје врсте, јер је и у Немачкој са њима поступао као са дегенерицима”, писао је, придајући Хитлеровој личности одлике женствености.

Током Шпанског грађанског рата Дали је живео у Француској, али познато је да је јавно подржао франкистички режим. За САД одлази 1940. године, бежећи од рата.

У Холивуду је препознао надреалистичку „огромну глад за илузијом”, „бесконачну имагинацију” и „паралишућу фантазију”. Дивио се уметности браће Маркс, који су „створили потпуно оригиналну и фасцинантну нову форму у историји кинематографије”, а посебно је обожавао локнастог анђелка Харпо Маркса, видео га је као нову Леду са лабудом, окруженог благом светлошћу... Природно је да се дивио и феномену мистичне Грете Гарбо, а међу „холивудским надреалистима” волео је Сесила де Мила, Клерка Гејбла, Гарија Купера, Гручо Маркса...

Поседовао је и националну и космополитску свест, идеју о сопственој мисији: „Да, ја верујем да сам спасилац модерне уметности и да сам једино ја способан да сублимишем, интегришем и рационализујем у потпуној лепоти сва револуционарна искуства модерног доба; једино ја могу да их синтетишем у класичној традицији реализма и мистицизма, што је величанствена и славна мисија Шпаније. Битна је улога моје земље у великом покрету нуклеарне мистике, која треба да карактерише наше време. Захваљујем Америци на фантастичном напретку њене технике, која је омогућила емпиричке доказе (фотографске и микрофотографске) овог новог мистицизма. Гениј јеврејског народа даде му, нехотице, захваљујући Фројду и Ајнштајну, своје динамичке и антиестетске могућности. Француска има удео у суштини дидактички. Захваљујем се њеној интелигенцији, али ће још једном бити задатак Шпаније да све оплемени, посредством религије и лепоте.”