Salvador Dali, spasilac moderne umetnosti

Jedino verodostojno objašnjenje Dalija dao je sam. Kao i svaki genije, bio je ličnost koja je zbunjivala, oličenje kontroverze. Ateista i vernik u isti mah, mistik i materijalista, sa uverenjem: „Slikaru, bolje budi bogat nego siromašan, nauči da se iz tvoje četkice izrode zlato i drago kamenje.” Lice sa brcima koji streme ka nebu (zapažao je da nisu deprimirani kao Ničeovi). Njegova spoljašnja ekscentričnost odgovarala je čvrstoj unutrašnjoj koncentraciji. Provocirao je, poigravao se vremenom, predstavom o mekanim satovima, kao i prostornim dimenzijama, proricao kao halucinogeni mističar i tragao za granicama apsolutnog.

Novi broj časopisa „Gradac” posvećen je ovom avangardnom stvaraocu, koji je smatrao da se klasikom postaje ne putem čula, nego putem duha, a da umetničko počinje analizom uzroka, a ne posledice.

Rođen je 11. maja 1904. godine u trgovačkoj porodici u Figerasu, u Kataloniji, tu će preminuti 1989. godine. Detinjstvo je provodio i u Kadakesu, u prirodi koja predstavlja koncentrisanu „dalijevsku kosmogoniju u jednom pejzažu”. Tu je 1929. godine sreo životnu saputnicu i muzu Galu, tu je, kako je rekao, naučio da ograničava i doteruje svoju misao. Dramatični mediteranski prizori ostavili su dubok utisak na Dalija, nosio je te predele sa sobom po svetu, u Pariz, Njujork. Pisao je: „Moja paranoja ima trajanje i analitičku čvrstoću granita. Pesak pokrenut automatizmom i snovi koji iščezavaju buđenjem. Ali stene imaginacije uvek su tamo.”

Bio je vunderkind. Sa devet godina pohađao je časove slikarstva Ramona Pičota, otkrivši impresionizam. Studira u Madridu, gde se upoznaje sa Lorkom i Luisom Bunjuelom. Slikar Huan Miro 1927. godine upoznaje ga sa Bretonom, što je za njega vrhunac uticaja nadrealizma, kojem je prišao 1924. godine, otkrićem „metafizičke škole slikarstva” De Kirika, Pikasa, Maksa Ernsta i pomenutog Huana Miroa. Sa Bunjuelom pravi prekretnicu u istoriji filmske umetnosti, radeći sa njim na scenariju „Andaluzijskog psa”. „Andaluzijski pas bio je film o mladosti i smrti koji ću kao bodež zariti u srce produhovljenog, otmenog Pariza”, rekao je u svojoj autobiografiji.  

„Svetlost filma je spiritualna i fizička u isto vreme. Film hvata neobična bića i predmete nevidljivije i eteričnije nego prikaze spiritističkih seansi. Svaka filmska slika plen je nepobitne spiritualnosti”, govorio je Dali. U intervjuu za „Plejboj” izjavio je da je erotika božanskog porekla, jer je Eros bog, a da pornografija ima odlike neljudskog, podljudskog.

Način na koji je obožavao Vermera iz Delfta i njegovu „Pletilju čipki” govori o Dalijevom povratku starim vrednostima, u kojima je otkrivao dramatičnost oblika i energije, za njega „ispunjenim najžešćom estetskom snagom”. U „Pletilji” je uvideo nagoveštenu oštrinu igle i osećao je na svojoj koži. „Zamolio sam u muzeju Luvr za dozvolu da naslikam kopiju te slike i jednog jutra stigao sam u Luvr misleći na rogove nosoroga. Na veliko iznenađenje mojih prijatelja i glavnog kustosa, videlo se kako se na mom platnu pojavljuju obrisi nosorogovih rogova”, objasnio je tokom pariskog predavanja 1955. godine.  

U jednom intervjuu dao je neočekivano objašnjenje svoje opsednutosti oblikom nosoroga, slično nečemu što bi izjavilo zaigrano dete, zaokupljeno još i drugim fenomenima telesnosti, različitim mirisima i sluzavom materijom: „Za mene je to simbol kosmičke guščije kože. Koža nosoroga puna je zrnaca. Ja to mnogo volim. Već sam dobio na poklon dva živa nosoroga. Ali, nažalost, gospođa Dali ih nije primila iz straha da ne zakrče moj stan u Njujorku.”

Hleb je za njega bio trajna tema, mistična hrana. Naslikao je u stilu starih majstora, 1926. godine, pre nego što će prići nadrealizmu, „Korpu s hlebom”, a ovoj temi vratiće se 1943. godine. U tekstu povodom njegove predstave Hristos Svetog Jovana od Krsta objasnio je da je u Kaliforniji imao viziju „metafizičke lepote Hristosa Boga”, a da je koristio istu tehniku i istu umetničku teksturu kao za „Korpu sa hlebom” koja za njega predstavlja evharistiju.

U tekstu Mira Glavurtića zapaženo je da, kada je Dali došao u Pariz, „nadrealizam je uveliko krvario”, a Dali je hitao da samrtniku ubrizga svoju krv. Tako će izjaviti: „Nadrealizam, to sam ja!”

U Parizu je 1929. godine primetio da se moderna umetnost utapa u inerciju i haos, da postaje „pseudodekorativna”. Zbog toga se okretao starim majstorima, Leonardu i Rafaelu, Sezanu, Van Gogu i Maneu. Slika „Angelus” ili „Večernja molitva” Žan-Fransoa Milea iz 1859. godine poslužila mu je za „mnoge nadrealističke varijacije”.

„Ako su klasičari hladni, to je zato što je njihov plamen večan”, smatrao je.

Kao stari ekscentrik, ubrzo se našao u sukobu sa nadrealistima, pre svih sa Bretonom i Aragonom, izražavao je nepoverenje prema Francuskoj komunističkoj partiji, ismevao Lenjinovu ličnost. Izubio je podršku nadrealista, koji ga isključuju iz svojih redova početkom 1934. godine zbog „antirevolucionarnih činova u slavu hitlerovskog fašizma”.

„Ponizno sam molio Bretona da me ne izbace iz grupe, već da shvati da je moja hitlerovska opsesija usko paranoična i u suštini apolitična. Objašnjavao sam mu da ja ne mogu biti nacista, jer ako Hitler osvoji Evropu , odzvoniće svim histericima moje vrste, jer je i u Nemačkoj sa njima postupao kao sa degenericima”, pisao je, pridajući Hitlerovoj ličnosti odlike ženstvenosti.

Tokom Španskog građanskog rata Dali je živeo u Francuskoj, ali poznato je da je javno podržao frankistički režim. Za SAD odlazi 1940. godine, bežeći od rata.

U Holivudu je prepoznao nadrealističku „ogromnu glad za iluzijom”, „beskonačnu imaginaciju” i „parališuću fantaziju”. Divio se umetnosti braće Marks, koji su „stvorili potpuno originalnu i fascinantnu novu formu u istoriji kinematografije”, a posebno je obožavao loknastog anđelka Harpo Marksa, video ga je kao novu Ledu sa labudom, okruženog blagom svetlošću... Prirodno je da se divio i fenomenu mistične Grete Garbo, a među „holivudskim nadrealistima” voleo je Sesila de Mila, Klerka Gejbla, Garija Kupera, Gručo Marksa...

Posedovao je i nacionalnu i kosmopolitsku svest, ideju o sopstvenoj misiji: „Da, ja verujem da sam spasilac moderne umetnosti i da sam jedino ja sposoban da sublimišem, integrišem i racionalizujem u potpunoj lepoti sva revolucionarna iskustva modernog doba; jedino ja mogu da ih sintetišem u klasičnoj tradiciji realizma i misticizma, što je veličanstvena i slavna misija Španije. Bitna je uloga moje zemlje u velikom pokretu nuklearne mistike, koja treba da karakteriše naše vreme. Zahvaljujem Americi na fantastičnom napretku njene tehnike, koja je omogućila empiričke dokaze (fotografske i mikrofotografske) ovog novog misticizma. Genij jevrejskog naroda dade mu, nehotice, zahvaljujući Frojdu i Ajnštajnu, svoje dinamičke i antiestetske mogućnosti. Francuska ima udeo u suštini didaktički. Zahvaljujem se njenoj inteligenciji, ali će još jednom biti zadatak Španije da sve oplemeni, posredstvom religije i lepote.”