Када би цео свет плесао ратова и мржње не би било

Волим да ризикујем. Посебно када су избори наслова за представу у питању. Тако је и са представом „Зидање Скадра”, милина уз сузе, каже кореограф Милош Исаиловић

Епови су познати по, рекао бих, „искрености”. Начин и језик којим је писана свевремена песма „Зидање Скадра” само су основни покретачи да даш себе и будеш део нечијег размишљања. Некога ко је много пре мене, нас живео уметност. Овај кратки еп, прелепа песма, народна трагедија, посебан је изазов. Ништа лепше до сада нисам комбиновао у кореографском раду.

Кореограф и балетски играч Милош Исаиловић вреле јулске дане проводи радно, у пробној сали Битеф театра, а овако је за „Политику” коментарисао свој нови уметнички искорак, плесну представу „Зидање Скадра”, чија премијера ће бити изведенa у продукцији Битеф денс компаније 29. августа у Будви на фестивалу „Ћирилицом”. Драматург је Бојан Ђорђев, костимограф Селена Орб, сценографи Андреја Рондовић и Јована Вишњић. Музику је писала чудесна Ирена Поповић Драговић.

Играју: Милица Јевић Дрндаревић, Ивана Савић Јаћић, Тамара Пјевић, Сташа Ивановић, Катарина Анић, Јакша Филиповац и Дејан Бошковић

– Представа „Зидање Скадра” је наставак моје сарадње са Будвом и Црном Гором. Као и свака плесна представа и ова најновија има циљ да покретом, телом, игром објасни гледаоцу о чему се ради. Увек је изазов пренети неко познато дело, као што је и ова песма, на плесну сценску причу. Инспирација у случају овог епа, свакако је за мене посебна, пустио сам машти на вољу да ниже покрете у самом кореографском читању. Песма је свевремена, отуда је и изазов и одговорност већа – тврди Исаиловић, који иза себе има богато сценско искуство. Рођени Лозничанин током школовања у Балетској школи „Лујо Давичо”, као један од најталентованијих ученика био је стипендиста Балетске академије у Цириху. Годинама уназад као солиста Народног позоришта у Београду и члан Битеф денс компаније тумачио је главне улоге у делима: „Лабудово језеро”, „Жизела”, Дон Кихот”, „Дама с камелијама”, односно „Божанствена комедија”, „Магбет”, „Птице”, које су му донеле плодну сарадњу са Едуардом Клугом коју је даље наставио у Марибору где је позван да буде његов асистент и играч у ансамблу Балета Словенског народног гледалишча. Уједно, Исаиловић је један од два Србина који су закорачили на сцену Бољшој театра у Москви.  

– Волим да ризикујем. Посебно када су избори наслова за представу у питању. До сада сам радио само, рекао бих, велике, битне наслове врло специфичних и надарених писаца. И уз свако то дело сам поприлично порастао, пуно тога научио. У питању се капитална драмска штива са великим утицајем на историју саме књижевности. Огромни залогаји, неко се удави, неко преплива. Тако је и са представом „Зидање Скадра”, милина уз сузе – каже Исаиловић и додаје:

– Акценат је на односима. Када и како падамо под утицаје. Колико и како се мери снага мушкарца и жене. Имамо однос жене, виле као снажног митског бића, и мушкарца, једног од три брата, спремног да жртвује сопствену љубав зарад очувања породичног имена. Има ту много тога – издаје, љубави, подршке, свесности. То је неколико сегмената који су ме водили приликом креирања представе.

Оно што остаје у главама свих нас, како каже, док читамо ову предивну епску песму јесте женска жртва: најмлађа невеста. Та снага жене, мајке, нежнијег пола, безгранична љубав... То ми је била полазна тачка у самом раду. Односно: жена као жртва. Пратим први осећај који ми се јави док читам одређено дело. Какву повратну мисао ми производи и шта та емоција ради мом телу. Онда из тог осећаја правим покрет и склапам кореографске секвенце. Увек идем изнутра. Пратим само унутрашњи осећај у свему. Тако да ћу покушати покретом да дочарам и овај велики еп.

Када је рад на плесној представи, слободи, креативности у уметничком чину у питању, Милош Исаиловић кратко каже:

– Ту нема граница. Треба плесати и само плесати. Када би цео свет плесао, кажу, ратова и мржње не би било. Да се опет родим, опет бих изабрао ову јединствену уметност. Тело као главни алат посла: не руке, или глава, већ цело тело. Непроцењиво.

Милош Исаиловић је и уметник-путник. Ево какви су његови даљи плесни искораци:

– Увек стварам кроз искуство, то ми је водиља за даљи рад, како ментални, тако и физички напредак. Кроз свако ново дело које стварам, учим. „Зидање Скадра” ме је потпуно оголило, иако имам машту. Месеце, године полако пакујем, селективно, уз осмех, тако и пројекте и каријеру. После премијере „Скадра” у Будви, па у октобру у Београду, настављам пут за Словенију где у ансамблу Балета у Марибору гостујем као играч, чему се изузетно радујем. И са зимом завршавам ову, рекао бих, врло пословну годину пуну осмеха.