Далеко је бипартизам

Одлука Томислава Николића да направи своју странку, а да одустане од одласка у пензију и печења ракије у Бајчетини код Крагујевца, направила је и коперникански обрт у причи о укрупњавању политичке сцене Србије и њеном свођењу на три до четири странке. Они који су мислили да ће последњи парламентарни избори бити губилиште за странке, сада мењају став. Другачије мисле и они који су захтевали саборност од партија, да се све окупе око једног стожера (Војислав Коштуница) и сада говоре о невероватној концентрацији власти у рукама Бориса Тадића.

Ђорђе Вукадиновић, главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, каже да је прогноза да ће се српска политичка сцена укрупнити била преурањена. Он јесте за укрупњавање, али није за бипартизам. „С много странака се компликованије праве владе, ружно је и за око што их има много али је мање штетно за друштво.”

Вукадиновић каже и да је двадесетак странака активно, остале постоје само на папиру. Самосталном преласку цензуса може да се нада пет-шест партија. „Амерички и британски модел с две партије које се смењују на изборима важи за стабилне демократије и то је радикално укрупњавање. У нашим условима нисам сигуран да ли би бипартизам дао добре резултате због политичке традиције и одсуства политичке културе. Бипартизам би пре био основ за стварање грађанских сукоба.” Вукадиновић каже да би балкански бипартизам могао да се заврши сукобима или крвопролићем и за то наводи примере Карађорђевића и Обреновића, четника и партизана, Милошевића и Стамболића, Црвене звезде и Партизана. „Укрупњавање је пожељно, али није на делу и не мора да се заврши бипартизмом да се не би завршило крвопролићем. За бипартизам је потребно неговати толеранцију и смањити тензије које производи сукоб у бипартизму. И политичке кампање у САД су све жешће, улажу све више енергије и страсти.”

„Укрупњавање је спорији и драматичнији процес. Сада има више странака него 2000. године, а мале странке могу да учествују јер је низак цензус. Њихов опстанак је подстакнут сујетом, интересом и привилегијама. Политичка сцена се умножава, најблаже речено, простом деобом. Прогноза да ће на сцени остати ДС и СРС, односно да ће крај процеса бити бипартизам, била ми је сумњива, а и погрешна. У једном тренутку се чинило да ће доћи до укрупњавања, али се то није догодило”, каже Вукадиновић.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да се код нас говорило о двопартијском систему под утиском председничких избора када су демократе ту тему наметале јавном мњењу а радикали прихватили, зато што је то и њима одговарало, а било је мало претерано. „Генерално је тренд да се смањује број партија, нарочито ако се сетимо Доса. Али, то се догађа иза кулиса а тиме руководе центри моћи. Дакле, не смањује се толико број партија, већ су скоро све оне као једна мегапартија коју контролишу тајкуни и Запад. Од разних група, струја и појединаца формирају се мреже интереса. Укрупњавање иза сцене, на пример, значи прихватање услова Запада што странке раде зато што морају или из интереса. Странке су све мање аутономне, а колико их има није ни важно ако ће гласати за исту ствар.”

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, мисли да је код нас помало изопачен начин формирања странака као и да њима управљају домаће обавештајне службе, тајкуни и страни центри моћи. Одржавање малих странака у животу Радојевић објашњава тиме што послују као предузећа и имају ситне монополе.

„ У Немачкој, Италији и Француској било је потребно 40 година да се укрупни политичка сцена. И они су имали надгорњавања, али и ту још има шепања и померања”, каже Радојевић.

„У Србији би требало да буде три-четири политичке странке: умерено десна, лева и партија центра. То би могло да се догоди у неколико наредних парламентарних избора. Код нас је препрека укрупњавању Косово и однос са ЕУ. Имамо утицај страног фактора али не тако што се амбасадори мешају већ су то глобални процеси.”

За друштво у транзицији свакако је добро да има више од две странке, али није добро да их има на десетине јер је онда већина њих предузеће за лаку зараду њихових лидера. А то је непотребан трошак за богата друштва а катастрофа за сиромашно друштво какво је српско.