Игре с претњама нуклеарним ратом у Европи

Претње човечанству нуклеарном катастрофом нису ништа озбиљније од претњи које изазива глобално отопљавање, изјавио је ових дана амерички државни секретар Ентони Блинкен. „Сумњам да ту постоји јасна хијерархија. Неке ствари су директне, неке индиректне, укључујући и могућност великих ратних сукоба. Ипак, не треба сумњати да су климатске промене примарни егзистенцијални изазов за све нас”, закључио је.

Наравно, поменута изјава одмах је наишла на потпуно различита, па и опречна тумачења. Неки су се питали да ли то Блинкен само покушава да се додвори све бројнијим заговорницима очувања наше планете и потенцијалним гласачима уочи предстојећих председничких избора. Други сматрају да је наведена изјава у функцији релативизације нуклеарних претњи, које је Русија врло отворено упутила свима онима који су, ратујући на страни Украјине, намерени да највећој земљи на свету нанесу – „одлучујући удар”.

Блинкен свакако није политичар који не зна о чему прича. Зна и да је број нуклеарних бојевих глава распоређених широм земаљске кугле сасвим довољан да нас све вишеструко докрајчи. Као и да би климатским променама за сличан ефекат било потребно много више времена. Две главне супротстављене снаге – САД и Русија – у томе не уступају много једна другој и, што је најтрагичније, обе као место на којем би могле да истресу сав тај арсенал углавном виде – европски простор. Пољски „вапај” за нуклеарним потенцијалом није ништа безазленији од размештања најубиственијег оружја у суседној јој Белорусији.

Ипак, пут од нуклеарних претњи до њихове реализације није кратак. Уосталом, то нам најбоље казују и неретке повремене узбуне повезане с разним акцидентима у свуда по свету расутим електранама на атомски погон, чак и на саму најаву могуће опасности. Можда су такви догађаји (уз већ виђене трагедије, пре свих у Хирошими и Нагасакију 1945.) и најбоље упозорење да се свет ипак окрене „класичнијим” методима обрачуна. Ако су нам обрачуни уопште потребни…

Некако у том светлу можемо да посматрамо и актуелна ратна дешавања у Украјини. Тешко је, наиме, претпоставити да у Москви нису рачунали на оволико ангажовање Запада у одбрани режима Володимира Зеленског. Пре ће бити да су добро промислили кад су једну тако обимну војну операцију назвали управо тим именом, а не отвореним ратом против суседа. Није објављена ванредна мобилизација, привреда није пребачена на рад у ратном режиму, институције нису подвргнуте функционисању у посебним условима… Ништа. Тек кад су украјински савезници, САД и ЕУ одлучили да се озбиљније ангажују, и Русија је почела да се прилагођава.

Али ни тада није било много размишљања о могућем нуклеарном сукобу. Ако ни због чега другог, оно због сазнања да је рат у Украјини ипак на нивоу локалног и да Русија свакако није кренула у крсташки поход не би ли повратила свој утицај у Пољској, Мађарској, Румунији, Чешкој, Словачкој… Граница која је успостављена по распаду источног блока и Совјетског Савеза није била спорна. И ниједна од поменутих земаља није кренула против сопствених житеља руског порекла. Очигледно, све фрустрације требало је истрести управо на потомцима Пилипа Орлика (1672–1742) и њему сличних украјинских историјских јунака.

Садашње „нуклеарне игре” по много чему подсећају на оне из 1962, кад су руске ракете с атомским бојевим главама биле инсталиране на самом прагу САД, на Куби, а америчке у Турској, нациљане на кључне мете у тадашњем Совјетском Савезу. Другачија је само чињеница да је у случају Пољске и Белорусије реч о земљама централне Европе, тако да би последице евентуалног притискања „црвеног дугмета” биле трагичне по цео континент. Америка би се свакако (као и у свим досадашњим великим ратним сукобима) измакла негде у заветрину, док би Русији као излаз остао недирнут цео азијски део. Наравно, све према замислима „притискача”.

Другачије је и то што Кини, Индији, афричким и азијским државама, које су управо почеле да дижу главу, планета натопљена нуклеарним зрачењем уопште није потребна. За њих је важно решити се загађења нагомиланог током векова колонијализма, индустријализације, дивљег либерализма и цеђења туђих природних ресурса.

Ако су се у Москви водили сличном рачуницом није ни чудо што је тек малобројним појединцима препуштено да нуклеарну опцију рата повремено пуштају у јавност. Русија као држава свакако нема намеру да своје проблеме решава употребом атомских бомби. Поготово не у свом непосредном суседству (читај: Европи). Нити би од тога имала користи, нити би тиме „зауставила све будуће ратове”.

Испашће на крају да је амерички званичник Ентони Блинкен сасвим у праву. Ако нас не убије неки залутали метак на фронту, експлозија мине на путу, или нас не погоди дрон, највише шансе ипак има глобално отопљавање.