Igre s pretnjama nuklearnim ratom u Evropi

Pretnje čovečanstvu nuklearnom katastrofom nisu ništa ozbiljnije od pretnji koje izaziva globalno otopljavanje, izjavio je ovih dana američki državni sekretar Entoni Blinken. „Sumnjam da tu postoji jasna hijerarhija. Neke stvari su direktne, neke indirektne, uključujući i mogućnost velikih ratnih sukoba. Ipak, ne treba sumnjati da su klimatske promene primarni egzistencijalni izazov za sve nas”, zaključio je.

Naravno, pomenuta izjava odmah je naišla na potpuno različita, pa i oprečna tumačenja. Neki su se pitali da li to Blinken samo pokušava da se dodvori sve brojnijim zagovornicima očuvanja naše planete i potencijalnim glasačima uoči predstojećih predsedničkih izbora. Drugi smatraju da je navedena izjava u funkciji relativizacije nuklearnih pretnji, koje je Rusija vrlo otvoreno uputila svima onima koji su, ratujući na strani Ukrajine, namereni da najvećoj zemlji na svetu nanesu – „odlučujući udar”.

Blinken svakako nije političar koji ne zna o čemu priča. Zna i da je broj nuklearnih bojevih glava raspoređenih širom zemaljske kugle sasvim dovoljan da nas sve višestruko dokrajči. Kao i da bi klimatskim promenama za sličan efekat bilo potrebno mnogo više vremena. Dve glavne suprotstavljene snage – SAD i Rusija – u tome ne ustupaju mnogo jedna drugoj i, što je najtragičnije, obe kao mesto na kojem bi mogle da istresu sav taj arsenal uglavnom vide – evropski prostor. Poljski „vapaj” za nuklearnim potencijalom nije ništa bezazleniji od razmeštanja najubistvenijeg oružja u susednoj joj Belorusiji.

Ipak, put od nuklearnih pretnji do njihove realizacije nije kratak. Uostalom, to nam najbolje kazuju i neretke povremene uzbune povezane s raznim akcidentima u svuda po svetu rasutim elektranama na atomski pogon, čak i na samu najavu moguće opasnosti. Možda su takvi događaji (uz već viđene tragedije, pre svih u Hirošimi i Nagasakiju 1945.) i najbolje upozorenje da se svet ipak okrene „klasičnijim” metodima obračuna. Ako su nam obračuni uopšte potrebni…

Nekako u tom svetlu možemo da posmatramo i aktuelna ratna dešavanja u Ukrajini. Teško je, naime, pretpostaviti da u Moskvi nisu računali na ovoliko angažovanje Zapada u odbrani režima Volodimira Zelenskog. Pre će biti da su dobro promislili kad su jednu tako obimnu vojnu operaciju nazvali upravo tim imenom, a ne otvorenim ratom protiv suseda. Nije objavljena vanredna mobilizacija, privreda nije prebačena na rad u ratnom režimu, institucije nisu podvrgnute funkcionisanju u posebnim uslovima… Ništa. Tek kad su ukrajinski saveznici, SAD i EU odlučili da se ozbiljnije angažuju, i Rusija je počela da se prilagođava.

Ali ni tada nije bilo mnogo razmišljanja o mogućem nuklearnom sukobu. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog saznanja da je rat u Ukrajini ipak na nivou lokalnog i da Rusija svakako nije krenula u krstaški pohod ne bi li povratila svoj uticaj u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj… Granica koja je uspostavljena po raspadu istočnog bloka i Sovjetskog Saveza nije bila sporna. I nijedna od pomenutih zemalja nije krenula protiv sopstvenih žitelja ruskog porekla. Očigledno, sve frustracije trebalo je istresti upravo na potomcima Pilipa Orlika (1672–1742) i njemu sličnih ukrajinskih istorijskih junaka.

Sadašnje „nuklearne igre” po mnogo čemu podsećaju na one iz 1962, kad su ruske rakete s atomskim bojevim glavama bile instalirane na samom pragu SAD, na Kubi, a američke u Turskoj, naciljane na ključne mete u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Drugačija je samo činjenica da je u slučaju Poljske i Belorusije reč o zemljama centralne Evrope, tako da bi posledice eventualnog pritiskanja „crvenog dugmeta” bile tragične po ceo kontinent. Amerika bi se svakako (kao i u svim dosadašnjim velikim ratnim sukobima) izmakla negde u zavetrinu, dok bi Rusiji kao izlaz ostao nedirnut ceo azijski deo. Naravno, sve prema zamislima „pritiskača”.

Drugačije je i to što Kini, Indiji, afričkim i azijskim državama, koje su upravo počele da dižu glavu, planeta natopljena nuklearnim zračenjem uopšte nije potrebna. Za njih je važno rešiti se zagađenja nagomilanog tokom vekova kolonijalizma, industrijalizacije, divljeg liberalizma i ceđenja tuđih prirodnih resursa.

Ako su se u Moskvi vodili sličnom računicom nije ni čudo što je tek malobrojnim pojedincima prepušteno da nuklearnu opciju rata povremeno puštaju u javnost. Rusija kao država svakako nema nameru da svoje probleme rešava upotrebom atomskih bombi. Pogotovo ne u svom neposrednom susedstvu (čitaj: Evropi). Niti bi od toga imala koristi, niti bi time „zaustavila sve buduće ratove”.

Ispašće na kraju da je američki zvaničnik Entoni Blinken sasvim u pravu. Ako nas ne ubije neki zalutali metak na frontu, eksplozija mine na putu, ili nas ne pogodi dron, najviše šanse ipak ima globalno otopljavanje.