Црно-бели свет

Када се стишао „жаропек”, пред препуним импровизованим аудиторијумом у простору синхро лифта, накадашњег навоза за подизање бродова из мора, сада срушеног Војноремонтног завода „Арсенал”, уз звуке увертире у извођењу тридесеточланог оркестра Бечке музичке академије, који прати мјузикл „Паклена комедија”, на сцени се појавио Џон Малкович (1953). Изузетни карактерни глумац, који је осим Оскара добио све најважније светске награде, како за глуму, тако и за позоришну режију. На сцену ступа обучен у црно-бело, јер такав је свет, као Џек Унтервегер, серијски убица из Аустрије, који је у другој половини двадесетог века задавио велики број жена, углавном проститутки, увек брустхалтером, и успео да превари цео свет. Током представе Малкович показује сву ширину свога талента, предочену публици крупним плановима његовог лица на два видео-екрана, суверено владајући сценом као савршени мотивациони говорник који продаје своју аутобиографију, али и у интеракцији са актеркама. „Ниједна реч коју ћу рећи није истина, ја за њу нисам способан, просто немам тај дар. Истина је концепт који никада није имао везе с мојим животом.”

У основи, реч је о монодрами злочинца који је успео да својим литерарним радом, ђаволским талентом подилажења општем литерарном укусу и квазихуманистичком наративу тадашње Европе, убеди аустријски судски систем да је „ревидирао став” и да буде помилован. Он постаје јавна личност од угледа, новинар, писац, колумниста, драматург, који је наставио да убија диљем Европе и у САД. Скончао је у затвору 1994. године самоубиством које је спречило да буде званично проглашен кривим. Двоструко преваривши закон. Јасна је сатира, која узета као правило доноси данашњи поредак владавине апсолутног насиља, у коме црна хроника преузима примат над свим вестима. Колико имена масовних убица знамо да набројимо наизуст?

Све боје емоција

Постоји ли безвреднији живот од онога кога у видео-игрици губимо или узимамо? Унтервегер је био весник времена у коме ће најгрђи изданци људског рода бити највеће звезде. Но, историја се понавља, занимљиво је да је иза њега стао низ врхунских интелектуалаца, укључујући нобеловце Елфриде Јелинек и Гинтера Граса. О томе сам у усиљеној стерилности хотела „Регент” у Тивту (на води) попричао са срдачним прослављеним европским позоришним, оперским и филмским редитељем и сценаристом, који стоји и иза ове представе, Михаелом Штурмингером (1963): „Наравно да је сатира. Јавност се заљубила у Унтервегера иако је убица. Почео је да пише и некако поново изградио своју судбину, да би се вратио својој убилачкој природи. Занимљиво је како је манипулисао јавношћу која му је ’људскоправашки’ заслепљено опростила. Ми смо представом покушали да манипулишемо јавношћу на исти начин, градећи драмску радњу од почетне заљубљености публике у шармантног и духовитог Џека, да осете да се иста ствар може десити сваком, да упадне у такву замку једног психопате. Да морамо да сумњамо у наметнуте слике реалности, да не верујемо лажном идолу више него истини.”

Са друге стране, реч је о мјузиклу јер је монолог носиоца радње у сталном контрапункту са мајсторски изведеном класиком Вивалдија, Глука, Моцарта, Бетовена, Бокеринија и Вебера коју је одабрао маестро и диригент Мартин Хаселбук. И преко тога, монолог прекидају арије које изводе две врхунске прослављене сопранисткиње Сузан Лангбајн из Немачке и Чен Рајс из Израела, чија сценска игра и изражајност, глумачка способност интеракције са главним ликом, који их осваја, милује, рашчешљава, дави, обасипа поклонима, цвећем и пажњом, па дави брустхалтерима, чини радњу целовитом. Жена као снага, као мајка о којој психоаналитички проповеда антихерој, и жена као плен. Задављена и остављена са носом у блату мрачне уличице. Редитељ Штурмингер, иза кога је преко 65 опера на најважнијим сценама наше планете, укључујући и бечку, салзбуршку, хамбуршку, московску, петербуршку, сиднејску, торонтску, потврђује да му је управо то и била идеја: „Контраст класике је био нужан, и као позив на размишљање о традицији и као атмосфера у којој се такође може десити зло. Али та класика је писана са разлогом, ако узмемо Хајднову арију ’Беренис, ће фаи?’, која се изводи, он је створио мини-оперу да покаже колико широк спектар емоција испољавамо. Све употребљене арије пролазе кроз фазе и прате радњу, говоре о односу жене с мушкарцем, о љубави и истовременој мржњи. У последњој арији жена сумња да ли је њен човек убица. Искоришћена је музика да покаже све боје емоција, то су мала драмска ремек-дела, која овој поставци у целини дају дијалог.”Померање граница

Додатни ниво смисла представи даје самоиронија на имиџ Џона Малковича, сад већ вечитог филмског негативца, који је сценски енергетски магнет који држи пажњу приковану за радњу и смисао. Колико год критичар „Њујорк тајмса” видео комад као „албум највећих хитова глумца”, ова представа је далеко више. Помера границу односом према психологији јунака. Али и сценском акцијом која је често метафорична, понекад пантомимичарска током арија, доносећи опасност и напетост безочника коме људски живот ништа не значи. Брижни убица, слаткоречиви заводник, перверт, силеџија, лажовчина, који је схватио да може бесконачно да лаже, суманути а прорачунати самоубица... Све те трансформације биле су природне, прецизне и сведочанство су невероватног талента употребљеног у циљу целовитости сценског уметничког дела. Симболично, током целе представе, Малкович, родом из државе Илиноис, говори на енглеском са чудесно скинутим акцентом Аустријанаца, који јако личи управо на звук изговора сценаристе и редитеља с којим ради на четвртој заједничкој продукцији:

„Да, то је бескрајна игра. Рад са Џоном, и Мартином који је трећи члан нашег трија, био је привилегија. Од првог тренутка то је потпуна отвореност и могућност експеримента. ’Паклена комедија’ је била наша прва сарадња и представу смо одиграли преко 150 пута широм света. Произвели смо истину против свих лажи. Џон игра са потпуном мотивацијом и из све снаге. Музика увек доноси лепоту и искреност која превазилази сав бол или страву, и тако нас публика и прихвата свуда. Пре свих тих векова, неко је сматрао смисленом потребом да изгради амфитеатре, то је наша традиција. И често се говори да је позориште мртво, а мени се чини да никад није било ’одрживије’, да је у њему најтачније осликан ток друштвеног развоја”, каже Штурмингер.

Потпуно европејски уметнички производ, мјузикл „Паклена комедија” затресао је сцену у Тивту захваљујући београдској агенцији „Артлинк”, оставивши публику запитаном над отвореним ранама зла које смо сви у овој години искусили у нашој култури скорашњим масовним убиствима.