Играонице или учионице

Досадан сам и самом себи од честог понављања: до деградације наставничког позива дошло је услед недостатка било каквог одабира кандидата за тај посао, а докрајчили су га они који су „залутали” у ту делатност па раде без икаквих емоција, или са онолико осећаја колико им је потребно за туцање камена. И ништа више.

А почело је то одавно. Могу да разумем невоље у којима су се нашле школе 1999. године. Настава је прекинута 24. марта због напада НАТО-а на нашу земљу и није настављена до краја школске године. Ученици су били у могућности да и у телефонском разговору с наставником затраже и добију оцену коју су желели. Али, шта се десило после 1999. године и зашто се наставило оцењивање по жељи ученика и њихових родитеља? Био сам једини наставник у школи који је 2000. године упутио неколико ученика на поправни испит. Директор је, уз свесрдну помоћ школског педагога, и пре седнице одељенског већа, које је и тада било овлашћено да утврди закључну оцену ученику, формирао комисију за проверу исправности моје оцене. У комисији су обавезно били наставници чија је најнижа оцена тројка, а најчешћа петица и, наравно, моје оцене су преправљене. Нема поправних испита, нема понављања разреда. А изговор је: нема довољно ђака па ће родитељ своје дете да одведе у другу школу, где је критеријум оцењивања блажи. Негде тих година прочитао сам обавештење у „Политици” да се у Нишу организује семинар за успешне наставнике српског језика. Директорка је не само одбила да ме пошаље, него ме је жестоко прекорила речима „ти уопште ниси успешан наставник, имаш шест јединица”.

Несавесни и у струку залутали наставници, као и директори каријеристи, којима је највиша квалификација национална или партијска припадност, довели су школу до њеног бесмисла, школу у којој се награђује незнање, а не цени знање. Да, имамо доста надарених и успешних ђака, али они свој таленат нису изграђивали у школи. Бар у оној школи у којима је 80 одсто одличних ученика, а 50 „вуковаца”, оних што на малој матури од 20 могућих освоје 10 бодова. „Настава није игра, него озбиљан рад”, каже чувени педагог Ушински. Наравно, деци је потребна игра, и у школи и ван ње. И учење кроз игру је пожељно, али није прихватљиво претварање школе у играоницу, да би и ученицима и наставницима било лакше, јер школа се не заснива на принципу лакоће постојања.

Кажу: премало студената се уписало на наставничке факултете Универзитета у Београду. Ако то нису они који су „извисили” на неком другом факултету због неположеног пријемног испита, ако су то они који су се ту уписали из љубави – сасвим их је довољно, колико год их било. Они ће, заједно с будућим генерацијама које ће се такође уписати из љубави према позиву, повратити школу као институцију из безнађа, систем образовања спасити од бесмисленог лутања, а углед и част наставника вратити на ниво достојан ове професије.

Све ово написах подстакнут изврсним текстом др Бранислава Симоновића у Погледима 27. јула „Лицитација као начин оцењивања”. Хвала вам, докторе Симоновићу, што сте ме такли у моју живу рану. Ваш текст, а и овај мој ко, зна који по реду, није мелем, али би могао да буде кад би га не само прочитали него и уважили као путоказ у пракси надлежни у Министарству просвете. А то – дај боже.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича