Др Арчибалд Рајс – пореклом Немац, срцем Србин

Пореклом Немац, образовањем Швајцарац, срцем Србин. То је био др Рудолф Арчибалд Рајс (1876–1929), познати стручњак за криминалистику и професор Универзитета у Лозани, који је наша страдања у Првом светском рату показао свету. По сопственој жељи сахрањен је на Топчидерском гробљу, поред мезимице Наде, детета свог најбољег пријатеља Алфреда Фавре, док му је срце похрањено на Кајмакчалану. Иза њега је остао и чувени политички тестамент намењен српском роду „Чујте Срби!” којим је покушао да нас сачува од свих наших мана и слабости.

Поводом 94 године од његове смрти јуче су испред споменика у Топчидерском парку представници града и министарстава положили венце. Државну церемонију предводио је Зоран Антић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Венце су положили представници Војске Србије, Министарства одбране, амбасаде Швајцарске у Србији, као и представници грађанских удружења која негују традицију ослободилачких ратова, а у име града то је урадио Јован Јокић, члан Градског већа.

Јокић је истакао да је Рајс, један од највећих пријатеља српског народа, у Србију дошао 1914. године на позив српске владе да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.

Државни секретар Антић је у име Владе Србије и Одбора за неговање традиције ослободилачких ратова Србије нагласио да је тешко пронаћи праве речи за човека који стоји раме уз раме са највећим српским великанима.

– Са поносом се сећамо доктора Арчибалда Рајса, швајцарског форензичара, професора и публицисте, који је својим истраживањима злочина над Србима у Првом светском рату заувек задужио Србију. Он је променио ружну слику која је тада у Европи пратила српски народ – рекао је Антић, а преноси Беоинфо.

Доктор Арчибалд Рајс дошао је Србију 1914. године после аустроугарских зверстава у Мачви и Прњавору на позив министра унутрашњих дела Стојана Протића. С њим је, као фотограф, дошао и његов пријатељ Алфред Фавра. Они су снимили злочине бугарске и аустроугарске војске и са нашим ратницима боравили на Крфу, Солунском фронту и Кајмакчалану. Та сведочења објављена су у новинама „Газет д’Лозан” што је допринело да се види истина о српском страдању. Када се рат завршио, Фавра и Рајс нису желели да оду одавде. Рајс није хтео да се жени јер је живот посветио професији, а Алфред је одлучио да себи нађе супругу. Отишао је у Швајцарску и оженио Францускињу Лујзу. Сви заједно живели су у вили „Добро поље” на Сењаку. Алфред и Лујза имали су четворо деце – Наду, Ивана, Николу и Димитрија – Сержа. Нада је умрла са шест година, 1927. године.

Рајс је био незадовољан оним што се после рата у држави радило, посебно Пашићевом политиком, па је напустио све послове и остао само да хонорарно ради у Народној банци као вештак за фалсификоване новчанице.

Велики поштовалац Срба страдао је нажалост од српске комшијске псовке и бахатости. Бивши министар Милан Капетановић, Пашићев сарадник и ратни профитер, почео је да гради кућу у близини Рајсове. Капетановић је терао неку грађу земљаним путем ка „Добром пољу”, а Рајс је покушао да шпедитере усмери ка оближњем калдрмисаном путу. Капетановић, који је ово радио да би избегао да плати трошарину, извређао је Рајса и добацио му да је „нико и ништа у Србији”. После тих речи Рајс се срушио. Послужитељ Јова и Лујза унели су га у кућу, али је он убрзо умро. Било је то 8. августа 1929.

У знак захвалности ратном другу и пријатељу, Удружење резервних официра и ратника подигло му је споменик. Откривен је 9. августа 1931. године. На споменику на српском и француском језику пише: „1914–1918. Своме ратном другу пријатељу Срба из најтежих дана. Војнику правде, истине и права, Швајцарцу, професору, др Рајсу.” Скулптура за споменик Арчибалда Рајса дело је вајара Марка Брежанина, истакнутог портретисте, чији је ово једини јавни споменик у Београду.