Женска страна Грчкошколске улице

Нови Сад – Музеј града Новог Сада чува и предмете из заовставштине три Новосађанке занимљивих биографија, широј јавности данас вероватно непознате. То су Милева Симић, Вида Вуков Варађанин и Зора Вучетић Стефановић. Све три су живеле у једној од овде најстаријих улица – Грчкошколској, у различитим периодима свог живота, али је и тај детаљ послужио за изложбу „Женска страна Грчкошколске улице”, која траје у депадансу музеја у Дунавској улици.

Грчкошколска улица носи назив по Грчкој школи коју су овде у 18. веку основали припадници грчке заједнице. Ту су становале и многе српске знамените личности, попут композитора Исидора Бајића, првог фотографа Анастаса Јовановића, страначких лидера и политичара Мише Димитријевића и Михајла Полит-Десанчића...

– Наравно, ове три жене повезује много интересантнијих ствари, а пре свега то што су дале допринос изградњи једне нове женске грађанске културе, крајем 19. и почетком 20. века – каже ауторка изложбе и кустоскиња новосадског музеја Ивана Јовановић Гудурић.

Милева је била учитељица, једна од првих српских књижевница и прва ауторка уџбеника, иначе ћерка сликара Павла Симића, аутора познате слике „Мајска скупштина” о том историјском догађају. Друга од њих, Вида, била је окренута музици и једна је од заслужних за оснивање Женског музичког удружења. Предводила је Добротворно друштво Српкиња Новосаткиња, исто као и трећа међу њима, Зора, у чије је време на челу ове организације основана Женска занатска школа.

Свака од њих три, по речима кустоскиње, увукла се под неку од дефиниција грађанског друштва. Јер грађанин је и онај који ствара свој властити наратив, као Милева. Такође, грађанин има свој приватни живот, али се појављује у јавности, као Зора. Исто тако, даје допринос националној култури и баштини, што је чинила Вида.

Једна од првих српских књижевница

У доба 19. века, жена је ретко у јавном животу и од ње се очекивало да буде добра супруга и мајка, да патријархално васпитава децу. Посвећене породици и дому биле су и мајке Милеве, Зоре и Виде, док су им очеви били утицајне личности. Осим сликара Павла Симића, то су били адвокат и политичар др Илија Вучетић, радикал који се касније окренуо либералима, као и Аркадије Варађанин, педагог, управник Српске више девојачке школе, оснивач Учитељског конвикта и Задруге. На неки начин су сва тројица напустили породичну традицију, јер су претходно њихови очеви били занатлије или трговци.

Породична стабла, представљена на изложби, говоре о једном путу изградње грађанске породице у то доба у Новом Саду. У тим породицама су Милева, Зора и Вида одрастале и образовале се под утицајем европских либералних идеја, али истовремено подложно традиционалним начелима. Својим животним стиловима, оне су искорачиле из општеприхваћених модела женског понашања.

Милева је била у првој генерацији девојчица које су 1871. године уписале Учитељску школу у Сомбору, где јој је отац једном приликом отишао послом. Одатле се враћа у Нови Сад и овде постаје прва стална учитељица Српске више девојачке школе. На једној од фотографија те школе, из музејског фонда, она изгледа као ученица.

– Она је са 15 година постала учитељица. Одржала је говор на отварању школе, након говора Аркадија Варађанина. Тај њен говор пренеле су тадашње новине „Застава” као посебан додатак. Била је учитељица 30 година. Она, као и малобројне учитељице тог доба, предавале су предмете Воћарсво, Хигијена, Педагогија, Женски ручни рад – каже кустоскиња.

По њеним речима, мало људи зна да се Милева Симић сматра једном од првих српских књижевница, а писала је углавном кратке форме и објављивала у часописима „Јавор”, „Стражилово”, „Женски свет”. По једном цитату из 1886. године, „Симићева је једина женскиња која се ухватила у коло наших приповедача. Само храбро!” Писала је и позоришне комаде за школску децу, прикупљала женске песме.

– Милева се сматра првом женом која је била аутор уџбеника. Написала је три приручника. Два, која је користила у школи где је предавала, одобрени су за коришћење и у другим девојачким и учитељским школама, а Матица српска објавила је „Главнија правила у васпитању деце”, у едицији „Књиге за народ” – наводи кустоскиња, додајући да се ради о једној од ретких женских ауторки која је имала подршку Матице и која је објавила и њену „Ретку срећу”, извођену у СНП-у.

Спасавање деце из логора

Вида Вуков Варађанин одлучила је да се бави музиком, а учила је клавир код Фрање Петрика. У то време јесте било прихваћено да девојке свирају на чајанкама и концертима, али Вида ту није стала и остварила је неку врсту пијанистичке каријере, наступајући по Војводини, у Београду, Загребу, а посебно су цењене изведбе дела Исидора Бајића који јој је и посветио композицију.

– У њеном и мужевљевом дому у Грчкошколској улици постојао је музички салон на ком су наступали сви познатији музичари који су долазили да гостују у Нови Сад. Постоји прича да је Артур Рубинштајн био гост породице Вуков, кад је гостовао у Новом Саду, и да је био донесен посебан клавир из Беча за те потребе – каже кустоскиња.

Видин рад везан је за оснивање Женског музичког удружења 1927. године, као и за Добротворно друштво Српкиња Новосаткиња, а посебно за рад привремене болнице која је постојала за време Првог светског рата, смешетене у Учитељском конвикту, данас средњошколском дому, згради коју је пројектовао Видин супруг Александар.

За разлику од Милеве и Виде, о трећој – Зори и њеном образовању у детињству бринуле су гувернанте из Беча и Пеште, па је рано савладала француски и немачки језик, а Српску девојачку школу завршила је ванредно.

– Зора је веома млада почела с неком врстом активизма. Предводи неформална женска удружења, што је била новина у некој социјализацији жена тог времена. За разлику од Милеве, за коју никако нисмо могли да нађемо портретне фотографије, код Зоре смо могли да бирамо. Велики број их је у Музеју града, Матици српској и Музеју Војводине. Показују друштвени миље у којем су се кретали њени родитељи, па тиме и она. Управо са ћеркама виђенијих личности покреће мало неформално женско удружење „За изображење у српском духу”. Ми чувамо књигу записника тог удружења – прича кустоскиња.

Све то води ка томе да ће Зора 1921. године доћи на чело Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, која се више окреће активизму у данашњем смислу, и тада Задруга постаје чланица важних женских савеза.

– Издавајам њену улогу око Женске занатске школе. Пошто Српска девојачка школа није нудила неко више знање, Зора је сматрала да је неопходно основати занатску школу да би девојке имале занат у рукама, сматрајући да је економско оснаживање основ промене положаја жене у друштву – каже Ивана Јовановић Гудурић.

Тако је 1921. године Задруга покренула рад Женске занатске школе која је била део образовног система и за њу је владало интересовање, што се види из тога како Зора пише граду да више не могу да приме толики број ученица и тражи да се изгради зграда. Међутим, избија Други светски рат и план пада у воду.

Зора је постхумно одликована за допринос спасавању српске деце из логора Шарвар током овог рата. Сарађивала је са владиком Иринејом Ћирићем, о чему постоје, како смо чули, писма у Музеју Новог Сада.