Истра зове Шумадију

Крагујевац ‒ Попут неког духовног клатна, у стваралачком њихању од утопије до антиутопије, од југословенства до постјугословенства и назад, повезујући људе, времена и просторе, пут Истре кренула је група шумадијских уметника који ће колегама и туристима затеченим на том древном парчету копна у Јадранском мору представити део свог богатог опуса. У Пули, у тамошњем Српском културном центру почев од првог септембра излажу Небојша Савовић Нес, Видан Папић, Милица Антонијевић, Владимир Ранковић и Бојан Оташевић, сви професори крагујевачког Филолошко-уметничког факултета на Одсеку за примењену и ликовну уметност.

На далек пут, на позив пријатеља, мора, таласа, камена и шкољки, с повратном картом у џепу, петоро крагујевачких уметника полази са освртом на мисао Виктора Пељевина: „Не мења се свет због креативног рада уметника, већ напротив, хаотичне и непредвидиве флуктуације стварности доводе до настанка нових слојева културе која се прилагођава променама.”

Непредвидиве флуктуације стварности овога пута спојиће Шумадију и Истру, два пола некада јединственог културног простора чије ће мене на изложби у Српском културном центру у Пули моћи да уоче и генерације које нису стасавале у Југославији, посматрајући дела крагујевачких уметника у којима су истовремено присутни носталгија и актуелност, ескапизам и ангажованост.

Небојша Савовић Нес је вајар под чијом руком камен може да постане сјајан и гладак, наизглед мек попут коже или платна, привидно прозрачан, налик кристалу, али и да остане снажан и чврст, каквим га је природа створила.

Графички дизајнер Видан Папић разиграно и раздрагано, с коренима у масмедијској и поп култури, у духу стимпанка и на темељима рок поезије подсећа на невино и наивно доба најбезбрижније југословенске младости, док колегиница Милица Антонијевић упорно крчи пут од уобичајене форме графичког листа до узбудљивих дела која стављају тежиште на вечиту потрагу човека за излазом из наметнутог животног лавиранта.

„Фрагменти” Владимира Ранковића чувају и рефлектују његова сећања која уметник не поправља, већ измешта, конзервира и представља, трудећи се да буде објективан у свету емоција, а нема, гола тела Бојана Оташевића, понегде само у скици, замишљена и ћутљива, представљају човека који више не мари за своју срамоту, све питајући се зашто и куда је кренуо.

На изложби крагујевачких уметника у Пули стопиће се не само две географије, већ и прошла и будућа времена која се као делови вечности могу уочити у једном потезу уметника или у једном трептају ока посматрача. Ипак, дух времена носи и неке своје одреднице које могу дефинисати савременог човека.

Разматрајући разлике међу епохама, Борис Гројс каже: „Изгледа да се наше савремено доба од свих других историјски познатих доба разликује барем у једном погледу: људски род никада пре није био толико заинтересован за своју садашњост. Средњи век је био заинтересован за вечност, ренесанса је била заинтересована за прошлост, модерност је била заинтересована за будућност. Наша епоха се превасходно интересује за себе.”

Интересовање наше епохе о којем говори Гројс има различите узроке, а најпре је на то утицао страх од непредвидивих промена. Изложба шумадијских стваралаца у Истри садржи уметничке нити које повезују просторе и доба, дајући правилне координате данас често дезоријетисаном човеку.