Ужасна стварност створена науком

Трочасовног трајања, са понављајућим сценама, бесконачним дијалозима, повремено заморном атмосфером и утиском да нам је пред очима вишеделна, продукцијски врхунски упакована телевизијска серија о лику, животу и делу истините личности – тако би се некако могао описати фим „Опенхајмер” у режији Кристофера Нолана, главни адут „Universal Picturesa” у предстојећој трци за Оскара.

 Да ли би до ове либерално-демократско холивудске „рехабилитације” врхунског научника, америчког ( и светског) бриљантног физичара и „оца” атомске бомбе, жртве чувеног Макартијевог „лова на комунистичке вештице” – која и није баш случајно уследила одмах после прошлогодишње званичне и потпуне Опенхајмерове рехабилитације од стране министарке енергетике из Бајденовог кабинета (готово шест деценија од његове смрти) – управо сада дошло да није већ отпочела кампања за предстојеће изборе у САД? Некако нисам у то сигурна, али није ни важно, Роберт Опенхајмер је заслужио целовечерњи играни биографски филм баш као што је то заслужило и његово прометејско „играње са ватром”. И Опенхајмер је као и Прометеј дао људима „ватру” и био суђен и био кажњен, с тим што се његова казна није односила на смртоносну употребу плода његове науке, већ на блискост с америчким комунистима и могуће одавање тајни, до тог тренутка великим америчким савезницима – Совјетском Савезу...

 Све то постоји у Нолановом биографском трилеру у којем је најупечатљивија и можда најлепша сцена управо она када, после бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, Опенхајмер држи говор да прослави победу у рату, а заправо преовладава готово надреална и узнемиравајућа атмосфера приближавања унутрашњим превирањима говорника. Немирна и узбуркана Опенхајмерова унутрашњост која сведочи о томе да он не зна да ли да слави или да тугује над сликама пепела јапанских градова и масовног убиства народа и да заправо доводи у питање појам америчког тријумфа. И управо те сцене приказа унутрашње борбе оца атомске бомбе, после суочавања са последицама својих акција и дела, остају као најупечатљивији елементи Нолановог филма. Штета што управо то не чини његову главну окосницу, тада би био знатно бољи.

Ноланов „Опенхајмер” остаје као блокбастеровско-холивудски филм који се придржава унапред одређених правила од почетка до краја, не нуди ништа свеже или иновативно и није заправо битно ко га потписује као редитељ, јер га је могао режирати било ко од славнијих холивудско-редитељских занатлија. Развој ликова суштински изостаје, недостају дубине па и узбуђења, стиче се утисак да цео филм служи инстант величању протагонисте. Приступ редитеља је у потпуности заснован на типичним ТВ серијама, а континуирана и непрестана употреба музике не оставља простор за потребну тишину и контемплацију над отвореним моралним дилемама везаним за ужасну стварност створеном науком. Чини се да је Нолан више заинтересован да повлађује тренутним трендовима и уместо да се удубљује у унутрашњи свет свог главног јунака, он тежиште конструкције филма помера у контекст комунизма (Совјетског Савеза) са алузијама на (политичку) забринутост због могућег нуклеарног рата са Русијом у светлу ових актуелних догађаја...

 Ноланове амбиције, иако плошне, биле су велике и он их је некако и остварио захваљујући научном и личном животу самог Роберта Опенхајмера којим се филмски бавио, нарочито захваљујући учешћу великог броја сјајних (и славних) глумаца. Пре свега мислим на Ирца Килијана Марфија (једна од његових првих важнијих улога била је у Паскаљевићевом филму „Како је Хари постао дрво”), који је својим глумачким умећем чак постигао и велику физичку сличност са Опенхајмером, а онда и на глумачку игру Мета Дејмона (као генерала Гроувса, директора атомског пројекта „Менхетн” у Лос Аламосу) и Роберта Даунија јуниора (као Луиса Страуса, контроверзног оснивача Америчког комитета за атомску енергију).

 И сви они који су учествовали у постизању жељене визуелне ететике Нолановог „Опенхајмера” заслужују похвалу. Постигнута је та слика и дух једног немирног времена, али и миљеа америчке академске и научне заједнице. И сликом и речима постигнут је и амерички патриотизам, без тога су амерички филмови незамисливи. С тим што у „Опенхајмеру” патиотизам добија и додатну конотацију – сумњу. Опенхајмер је после свега што је за Америку учинио на тајном суђењу морао свој патриотизам да доказује. И доказао га је, али је та сумња над њим лебдела и после његове смрти, све до његове прошлогодишње тоталне рехабилитације и све до овог филма, који ипак вреди гледати у биоскопу, на великом платну...