Енигма књижевне тишине

За чланове владајуће партије самоубиство Фатиме Диоп не сме се ни политизовати ни инструментализовати. Реч је о људској трагедији која позива на одговорност свих, а не на бес. Оно што треба да буде урађено што пре јесте да се настави дијалог и да сви, упркос политичким размимоилажењима, остану уједињени. Прoфесионални политичари опозиције су непрестано понављали како власт треба да чује вапај народа и сноси одговорност. Председник би требало да поднесе оставку и организује нове изборе. Дакле, нема друге него да се заузме курс оштре поштене политике. У медијима, поштено грађанство је оклевало. Желели су мир, али може ли се миром прехранити? Да ли је ипак боље да дође до кризе која би могла да изнедри више друштвене правде и достојанства него да се настави с лажним миром од којег они најобесправљенији немају ништа?

Овај одломак из романа „Најскровитији спомен људи” Мохамеда Мбугара Сара (1990), говори о једној кризној ситуацији у Сенегалу али је толико карактеристичан и за остале делове света да га, уколико занемаримо име Фатиме Диоп, можемо пренети било где, па и у нашу свакодневицу.

Роман који је награђен Гонкуровом наградом 2021. године, а и наши студенти су му доделили Гонкурову награду студената Србије 2022, недавно је објављен и на српском у издању куће „Booka” у преводу Горана Костовића.

Мохамед Мбугар Сар имао је само 31 годину када је постао први писац из подсахарске Африке који је освојио признање Гонкур. Његов роман је конструисан као мозаик разнородних елемената: прича, писама, дневника, монолога, сведочанстава, који чине лавиринт из којег је немогуће раздвојити истину и фикцију. Умножавање техника писања, жанрова, тачака гледишта, једини је начин да се приступи енигми лика, истина човека није јединствена, релативна је за време и појединце, сматра аутор, тврдећи да је тражио доследност између филозофске идеје, теме романа и његове форме, његове конструкције.

О чему се ради у књизи? Можда је управо у овом роману дата наjбоља дефиниција о теми добре књиге када главном јунаку, сенегалском писцу Дијегану, његов цимер у Паризу, пољски преводилац, слушајући га како покушава да му објасни о чему је реч о делу које га је очарало, каже:

„Даћу ти један савет: немој никада да покушаваш да искажеш о чему је реч у некој великој књизи. Или, ако то ипак урадиш, ево јединог могућег одговора: ништа. Јер, у великој књизи, ништа је једина тема, иако је све у њој. Немој више никада да упаднеш у замку да желиш да искажеш о чему говори књига за коју осећаш да је велика. Ту замку ти плете мњење. Људи желе да књига нужно о нечему говори. А истина је, Дијегане, да само осредња или лоша, банална књига о нечему говори. Велика књига нема тему и ни о чему не говори, она само жели нешто да искаже или разоткрије, али то само је већ све, баш као што је и то нешто, такође, већ све.”

То ништа и све у овој књизи богатог стила, јесте књижевна истрага коју, у потрази за писцем књиге која га је очарала, води већ поменути млади сенегалски писац Дијеган Латир Фај између Сенегала, Француске и Аргентине, а која га пак одвлачи и у прошлост ‒ колонизацију, Први светски рат, Холокауст... Он трага за забрављеним писцем Т. Ш. Елиманом, пореклом из Сенегала, аутором књиге „Лавиринт нечовечног” која је објављена 1938. године у Паризу и која је изазвала скандал због наводног плагијата. Сар је заправо инспирисан истинитом причом писца Јамбоа Уологема из Малија, добитника награде „Ренодо” 1968. године, чији је роман „Le Devoir de violence” био праћен сличном контроверзом – три године после награде оптужен је за плагијат, настала је полемика, оптужбе су га сломиле и прекинуле његов књижевни полет. Тада овај писац нестаје са сцене: враћа се у Мали и пет година остаје затворен без икаквог јавног појављивања.

– Тешко је било пронаћи тај роман. Један од мојих професора на факултету ми је рекао да има књигу, али није могао да је пронађе. После неколико година, коначно је проналази и даје ми је: поцепану и са страницама које недостају. Био сам фасциниран од самог почетка. У Сенегалу сам годинама тражио нескраћену верзију и тек када сам стигао у Француску да наставим студије, успео сам да дођем до ње. Од тада сам је читао и поново читао, што је подстакло моју фасцинацију. Део мог дипломског рада посвећен је томе. Ова књига, оптужена за плагијат, била је погрешно схваћена: није настала као резултат књижевне крађе, већ покушаја прекомпоновања, преписивања. На аутору је било да пише другачије, да се поигра са својим књижевним референцама. За мене је његов роман НЛО због необичног језика и његове књижевне снаге; то је иновативан и моћан текст. Али како је био сам, пошто су га издавачи и афричка интелигенција напустили, нестао је – објаснио је Мохамед Мбугар Сар у једном интервјуу непосредно после добијања Гонкурове награде.

По угледу на поменутог писца из Малија, и Елиман из Саровог романа је такође нестао не одбранивши се. Идеја о повлачењу и енигма књижевне тишине дуго су опседали Сара, признао је. И у његовом претходном роману већ постоји лик песника који се повукао из света...

То је довољно знати да бисмо се упустили у авантуру читања овог слојевитог романа који говори подједнако снажно и о данашњем тренутку као и о прошлости. У њему има страсти према писању, као и љубавне страсти. Заправо тема жудње је централна у роману где су еротска жеља и жеља за писањем снажно повезане, јер писац сматра да „иста енергија пролази кроз обе ове жеље” и да „не постоји подела између тела и ума када практикујемо ове активности”. Пишете својим телом и никада није тако снажно као када је тело у еротској напетости, нагласио је у једном интервјуу.