Годишњица битке на Шуматовцу

Непосредно пре српско-турског рата чланице „Тројецарског савеза” из 1873. године, три империјалне силе Немачка, Царска Русија и Аустроугарска монархија су у граду Рајхстату (Чешка), 8. јула 1873. године, постигле тајни споразум о подели интересних сфера на Балкану и Малој Азији у случају распада Отоманске империје. Немачка је арбитовала у овом споразуму, а усмени договор се сводио на следећа обећања и уступке:

У случају распада турског царства Аустрија је обећала Русији да ће имати контролу над Цариградом као слободним трговачким градом са контролом мореуза Босфора и Дарданела, као и то да прошири своју империју у Бесарабији и Кавказу.

Русија ће омогућити ширење аустроугарског утицаја и колонија на Балкану, рачунајући на БиХ, Далмацију, Црну Гору и Албанију, као и контролу над Јадранским морем и Отранским вратима према Средоземљу.

Договорили су се да воде политику неутралности и немешања ако дође до српско-турског рата.

И једни и други су били против стварања било каквог савеза малих земаља на Балкану. Са таквим намерама великих сила, Србија је ушла у рат са Турцима. У јуну 1876. године у јеку „источне кризе” Србија и Црна Гора немогавши мирно да гледају страдање српског народа објавише рат Турској. Прокламацију о објави рата је на борбеним положајима на Рујевици изнад Алексинца прочитао својој војсци кнез Милан Обреновић. По ратном плану који је направио главнокомандујући начелник српске војске Франтишек Зах и генерал Лешјанин, српска армија је била подељена у четири посебне војске: Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску. Прве две су вршиле фронтални напад ка Нишу и Пироту, док су друге две имале заштитну улогу одступнице на Јавору и на Дрини у потезу од Бајине Баште, Малог Зворника па све до Лознице. После два пораза код Делиграда и Књажевца српска војска је брзо била заустављена од надмоћније турске војске, па је Врховни штаб издао команду да се око градова Алексинца и Књажевца заузму одбрамбени положаји. Српска војска није имала довољно топова и муниције и више је наликовала на народну милицију која није била обучена за офанзивна дејства. Тада је турска војска покренула контраофанзиву на тимочком ратишту, заузевши Књажевац и Зајечар без достојне одбране. Командант турске војске Керим-паша је одлучио да главни удар његових аскера буде долином Јужне Мораве према Алексинцу и Делиграду са циљем да продру у унутрашњост Србије и читаву је покоре.

Опколили су Алексинац са циљем да га заузму у жестокој офанзиви са своје две анадолске дивизије. У одбрани града Алексинца ангажовани су руски добровољци Козаци (око 3.000 бораца), које је предводио генерал Михаил Черњајев, а ту је био и пуковник Николај Николајевић Рајевски који је у тој одбрани и погинуо у бици код Адровца. Одлучујући напад на Алексинац Турци су предузели 23. августа 1876. године, и учествовали су у њему са око 30.000 војника, док су се Срби бранили са око 15.000 војника. На шанчевима око Алексинца била је распоређена батерија топова под командом мајора Кренцера ради неутралисања турске артиљерије која је немилосрдно тукла по српским положајима и по граду. Битка је почела на левој обали Мораве, и на Житковачком и Прћиловачком вису се била одсудна битка.

У помоћ је српској одбрани на овом делу фронта послат из Великог Шиљеговца одред војске од око 3.000 људи са мајором Стеваном Велимировићем на челу. Изненада Керим-паша одлучује да промени правац напада према Шуматовцу ради лакшег заузимања Алексинца. Код Пруговца се развила борба прса у прса турских аскера и војника Шабачке бригаде мајора Илије Живковића чије положаје је бранила пољска батерија капетана Милована Павловића. Они су крајњим напором спречили Турке да пређу преко алексиначког мостобрана и преко Мораве, али су Турци заузели Пруговац. Стање је било алармантно, и тада је цео штаб Моравске војске са генералом Черњајевим на челу кренуо на фронт код Рујевице ради одбране Шуматовачког виса и шанца најпресуднијег за одбрану Алексинца. Искрчена пољана била је поље главне битке око Шуматовачког редута јер су Турци из шума и јаруга јуришали на ову пољану при нападу на шанац. За одбрану били су задужени мајор Јеврем Марковић и капетан Живан Протић са две чете Лепеничког батаљона и четницима Петра Хаџи-Јањића. На двеста корака од шанца налазио се ров са стрељачким водом састављен од две чете Шабачке бригаде. Он је служио за одбрану шанца. Турци су четири пута заузимали овај ров и четири пута били избачени из њега. После тог четвртог избацивања Турака из шанца, битка на Шуматовцу се тим чином коначно завршила и Алексинац је био одбрањен. У одбрани Шуматовачког шанца погинуо је капетан Живан Протић, а са њим и много српских војника, руских и других добровољаца који су за ослобођење Србије пролили своју крв и на тај начин пркосили прљавим договорима империјалних сила.

Миомир Гарашанин
Београд