Обездушено доба

„Убити књигу, исто је што и убити човека”, кажe Милтон. Ко је чуо за Милтона, ко више хаје за књигу? Писах о томе, али све беше као „Глас вапијућег у пустињи”. „Хајде, чича, не зановетај!” Каква књига? Зар не видиш шта је на цени, од чега се живи?

А 22. јуна ове године власник хладњаче, род „по мајчине линије”, у разговору, на помен књиге и мог писања, рече ми како је све књиге бацио у контејнер.

„Па и оне твоје које си ми слао, и посвете писао.”

Оставио ме је без речи. Збунио. Зашто није поклонио некој школи? Каква школа?

У штампи текст: „Бацили књиге у контејнер.” Наслов: „Зар су књиге за бацање? Чега се то одричемо?”

Коментар опомиње: „Па, људи божији, није ни чудо што нам деца нису способна реченицу да саставе. Ако изгубимо књиге, ни нас нема.”

Андрић је седамдесетих година минулог века записао речи: „Асли је овај свијет полудио”. Овог лета се то показало тако да су многи занемели. Посебно произвођачи малина у ариљском крају. Питам: Зашто је то тако? Има ли наде да се нешто промени?

Ако се не умеша политика, нема ништа од промена, ни школе, од цене малина још мање.

„Па, политика је до овога и довела”, кажем.

Покушавам да сазнам зашто малине, које и сам гајим и тако крпим оно што се зове пензија, „откупљују” скоро џабе. „Нећу теби о томе”, каже хладњачар, „ти шкрабаш, па ћеш и то шта сам ти рекао.” Њему нису проблем стотине ’иљада евра, мени издатак да купим „Политику” суботом, због додатка. Шта сам и где сам радио да би ми старост пакост била?

Потврди се народна: „Сит гладном не верује”. На уму ми речи почивше мајке: „Ко има, другачије гледа”. Наши великаши нас не виде.

Шта да кажем о просветарима? Тако их зову.

Раде као берачи малина и није им ни до чега. То што књига оплемењује многима више није важно. Читањем се „унапређује људскост, тако да након праве књиге читаоци постaју бољи, промишљеније осећајнији”, каже писац Гаталица.

Додајем знано: „Кo има бoљу уметност, има бoљу власт.”

Кад сам рођаку, мајстору за аутомобиле, даровао своју књигу и рекао полугласно како се бавим овим узалудним послом, рекао је да ће се народ кад-тад вратити књизи, читању.

Дођу џиповима, а не знају да кажу шта хоће.

„Мајсторе, да буде кул. Тако, брате. Само што не блеје, Мирославе. Мораће да се врате књизи, да оставе мобилне који су има памет узели. Преко њих им ’отуд’ мењају и карактер”.

У штампи текстови о лошем успеху на тестирању из српског језика. У земљи Србији проблем са српским језиком. И нико ништа. Као да тако треба.

Питам ученицу средње школе коју је књигу прочитала. Гледа у мобилни, вели: „Немам појма!”

Саветујем да чита, кажем, између осталог, да сам написао бројне књиге, да сам члан словенске академије књижевности.

„Зашто онда береш малине?”, пита.

Шта да кажем?

Податак да је трећина становништва неписмена убитачно је страшан. Невероватан. За то плаћамо сви.

Латинска пословица каже да је кућа без књиге кућа без душе. Човек без душе је мртав.

„Где ће ти душа?”, питају ако је него зао.

Они који прочитају ваљда ће разумети зашто овај текст, онима што су довели до овога не вреди причати, по оној народној: ћоравом намигивати, глувом шаптати, узалудно је.

Мирослав Тодоровић,
књижевник из Трешњевице