Obezdušeno doba

„Ubiti knjigu, isto je što i ubiti čoveka”, kaže Milton. Ko je čuo za Miltona, ko više haje za knjigu? Pisah o tome, ali sve beše kao „Glas vapijućeg u pustinji”. „Hajde, čiča, ne zanovetaj!” Kakva knjiga? Zar ne vidiš šta je na ceni, od čega se živi?

A 22. juna ove godine vlasnik hladnjače, rod „po majčine linije”, u razgovoru, na pomen knjige i mog pisanja, reče mi kako je sve knjige bacio u kontejner.

„Pa i one tvoje koje si mi slao, i posvete pisao.”

Ostavio me je bez reči. Zbunio. Zašto nije poklonio nekoj školi? Kakva škola?

U štampi tekst: „Bacili knjige u kontejner.” Naslov: „Zar su knjige za bacanje? Čega se to odričemo?”

Komentar opominje: „Pa, ljudi božiji, nije ni čudo što nam deca nisu sposobna rečenicu da sastave. Ako izgubimo knjige, ni nas nema.”

Andrić je sedamdesetih godina minulog veka zapisao reči: „Asli je ovaj svijet poludio”. Ovog leta se to pokazalo tako da su mnogi zanemeli. Posebno proizvođači malina u ariljskom kraju. Pitam: Zašto je to tako? Ima li nade da se nešto promeni?

Ako se ne umeša politika, nema ništa od promena, ni škole, od cene malina još manje.

„Pa, politika je do ovoga i dovela”, kažem.

Pokušavam da saznam zašto maline, koje i sam gajim i tako krpim ono što se zove penzija, „otkupljuju” skoro džabe. „Neću tebi o tome”, kaže hladnjačar, „ti škrabaš, pa ćeš i to šta sam ti rekao.” Njemu nisu problem stotine ’iljada evra, meni izdatak da kupim „Politiku” subotom, zbog dodatka. Šta sam i gde sam radio da bi mi starost pakost bila?

Potvrdi se narodna: „Sit gladnom ne veruje”. Na umu mi reči počivše majke: „Ko ima, drugačije gleda”. Naši velikaši nas ne vide.

Šta da kažem o prosvetarima? Tako ih zovu.

Rade kao berači malina i nije im ni do čega. To što knjiga oplemenjuje mnogima više nije važno. Čitanjem se „unapređuje ljudskost, tako da nakon prave knjige čitaoci postaju bolji, promišljenije osećajniji”, kaže pisac Gatalica.

Dodajem znano: „Ko ima bolju umetnost, ima bolju vlast.”

Kad sam rođaku, majstoru za automobile, darovao svoju knjigu i rekao poluglasno kako se bavim ovim uzaludnim poslom, rekao je da će se narod kad-tad vratiti knjizi, čitanju.

Dođu džipovima, a ne znaju da kažu šta hoće.

„Majstore, da bude kul. Tako, brate. Samo što ne bleje, Miroslave. Moraće da se vrate knjizi, da ostave mobilne koji su ima pamet uzeli. Preko njih im ’otud’ menjaju i karakter”.

U štampi tekstovi o lošem uspehu na testiranju iz srpskog jezika. U zemlji Srbiji problem sa srpskim jezikom. I niko ništa. Kao da tako treba.

Pitam učenicu srednje škole koju je knjigu pročitala. Gleda u mobilni, veli: „Nemam pojma!”

Savetujem da čita, kažem, između ostalog, da sam napisao brojne knjige, da sam član slovenske akademije književnosti.

„Zašto onda bereš maline?”, pita.

Šta da kažem?

Podatak da je trećina stanovništva nepismena ubitačno je strašan. Neverovatan. Za to plaćamo svi.

Latinska poslovica kaže da je kuća bez knjige kuća bez duše. Čovek bez duše je mrtav.

„Gde će ti duša?”, pitaju ako je nego zao.

Oni koji pročitaju valjda će razumeti zašto ovaj tekst, onima što su doveli do ovoga ne vredi pričati, po onoj narodnoj: ćoravom namigivati, gluvom šaptati, uzaludno je.

Miroslav Todorović,
književnik iz Trešnjevice