Путовање кроз пуста топличка беспућа

Топоница, Крушевица, Бејашница, Товрљане, Бачије – Са магистралног пута Ниш–Приштина, код Мале Плане, кад се крене путем лево и преко реке Топлице, нагло се залази у брда. Међу висовима планине Видојевице, уз узану котлину Бејашничке реке, пробија се пут којим као да деценијама нико није прошао. Свуда огромне рупе на коловозу, од којих јака јесења киша прави читава језера преко којих не може да се пређе без чизама, ако нисте на камиону или трактору, јединим превозним средствима која се још овуда крећу. Тек ту и тамо, назиру се остаци асфалта, као доказ да се некада бринуло и о овом планинском крају.

Ми се возимо комбијем „Говеђаркомерца“, јединим јавним превозом од Прокупља према Товрљану, до падина планине Соколовице. „Нишекспрес“ је већ одавно, због лошег пута, укинуо аутобуске линије. Да би савладао тих нешто више од тридесет километара, како нам рече возач Славко Тодоровић, потребно му је око два сата. А како би брже: вожња је, у ствари, кривудање да би се избегле рупе и поскакивање преко камењара и вододерина.

У возилу – нас петоро путника. И хрпа ствари: кесе са хлебовима, шећером, сољу, детерџентима, цигаретама... Дуж пута, кроз кишу и измаглицу, силазе са брда људи и чекају „мини-воз“. Славко дели намирнице, као да је Деда Мраз. Уз благодарење старица и стараца. А таквих је овде највише. Оно што је младо – или је по школама у граду, или самује овде. Девојака за удају нема. А и ко би остао да гледа у небо или да се шета по шумама...

Старијима најтеже

Кроз Доњу Топоницу, која је скоро уз саму десну обалу Топлице, још видимо доста нових кућа, продавнице, откупне станице... А већ од Горње Топонице све је мање људи, а све више запуштених и кућа и дворишта. Као и у Доњој Бејашници. Тек понегде, попут оазе, угледамо понеку лепо обновљену стару кућу, или викендицу са цвећем и покошеном травом.

– Како ћу сад са овом торбом до Магариња? – вајка се старија жена док силази из комбија у Горњој Бејашници. Па одмах додаје, као да се теши:

– Морам старима да однесем најпотребније.

Код оближњег моста, чека усамљена старица на киши. Возач јој даје кесу са два хлеба. И тако свуда уз пут – негде стане и затруби, негде већ људи чекају.

– Мој газда Горан Стаменковић каже да је севап помоћи овим људима, иако је то, можда, на штету фирме. У праву је: да купе било шта, чак и цигарете, морају да препешаче по 20 километара или да плате карту код нас. Превише је то за ову сиротињу.

Остадосмо убрзо сами са возачем у комбију. Долазимо тако у Крушевицу, после више од сата труцкања. Ово, некад општинско, место изгледа тужно. Огромна зграда у центру села, у којој је некада била осмогодишња школа са више од 700 ђака, сабласно стоји пуста и сасвим оронула. Нису у бољем стању ни некадашње продавнице, станица полиције, велике, некад домаћинске, куће... Још се одржава амбуланта, где лекари долазе једном недељно. А живот је некад цветао.

Одавде су у свет отишли многи људи, будући научници, лекари, привредници. На раскрсници за села Широке Њиве и Арбанашку велики камени споменик је подигнут путу. На њему натпис да је професор др Милоје Кањевац, рођен у овом крају, помогао да се поправи пут и „показао генерацијама како се одужује родном месту“.

Последња станица

Стижемо и на последњу станицу – пред школу у Товрљану, без прозора и врата. Пред њом, неколико сељака чека пошиљке из града.

– Кад би бар један политичар прошао овим путем, не би Товрљане имало тек 50 отворених кућа, а било их је „живих“ више од 150 – зачусмо од мештанина Драгана Бојовића.

– Недавно изабрани председник општине Веселин Копривица први је, после много времена, који нас је разумео и договорио се са превозником Стаменковићем да два пута дневно долази овај комби. Њима и возачу Славку захваљујемо што још опстајемо овде испод Соколовице. До најближе продавнице је више од 20 километара. А још кад се неко разболи – износи Драган.

– Сви су нас заборавили, нисмо ни новинарима занимљиви – каже Јован Мрдаковић. – Имали смо више од 150 ђака, сад ни једног. Био нам летос Сава Стекић, наш први послератни учитељ. Много се разочарао и дао новчани прилог од своје скромне пензије да се нешто уради у селу. То је требало неко да забележи.

– Нас неколицина који живимо у Београду успели смо да урадимо пројекат овог пута. Он би од Прокупља, преко ових села, водио до Пролом Бање, што би скратило дистанцу за више од 20 километара – казује Радивоје Шмигић. – Сад треба да докажемо да је пут важан за напредак овог краја, за повратак у села. А посебно зато јер је то најкраћи пут из Моравске долине до Космета.

Ако су Римљани, па и наша средњовековна господа, овуда па преко Механе и Трпеза стизали на Ново Брдо и даље на Јадранско море, ваљало би да се неко и данас сети који би значај и корист имала обнова овог пута. Ако је неко наумио да обнавља и подиже посустале делове Србије, вредело би да почне баш одавде, на ободу Космета, где је преко брда изузетно бројна, млада популација. Неће, ваљда, и даље све овде да тоне у опасну и варљиву маглу заборава и немара, мислимо.