Putovanje kroz pusta toplička bespuća

Toponica, Kruševica, Bejašnica, Tovrljane, Bačije – Sa magistralnog puta Niš–Priština, kod Male Plane, kad se krene putem levo i preko reke Toplice, naglo se zalazi u brda. Među visovima planine Vidojevice, uz uzanu kotlinu Bejašničke reke, probija se put kojim kao da decenijama niko nije prošao. Svuda ogromne rupe na kolovozu, od kojih jaka jesenja kiša pravi čitava jezera preko kojih ne može da se pređe bez čizama, ako niste na kamionu ili traktoru, jedinim prevoznim sredstvima koja se još ovuda kreću. Tek tu i tamo, naziru se ostaci asfalta, kao dokaz da se nekada brinulo i o ovom planinskom kraju.

Mi se vozimo kombijem „Goveđarkomerca“, jedinim javnim prevozom od Prokuplja prema Tovrljanu, do padina planine Sokolovice. „Nišekspres“ je već odavno, zbog lošeg puta, ukinuo autobuske linije. Da bi savladao tih nešto više od trideset kilometara, kako nam reče vozač Slavko Todorović, potrebno mu je oko dva sata. A kako bi brže: vožnja je, u stvari, krivudanje da bi se izbegle rupe i poskakivanje preko kamenjara i vododerina.

U vozilu – nas petoro putnika. I hrpa stvari: kese sa hlebovima, šećerom, solju, deterdžentima, cigaretama... Duž puta, kroz kišu i izmaglicu, silaze sa brda ljudi i čekaju „mini-voz“. Slavko deli namirnice, kao da je Deda Mraz. Uz blagodarenje starica i staraca. A takvih je ovde najviše. Ono što je mlado – ili je po školama u gradu, ili samuje ovde. Devojaka za udaju nema. A i ko bi ostao da gleda u nebo ili da se šeta po šumama...

Starijima najteže

Kroz Donju Toponicu, koja je skoro uz samu desnu obalu Toplice, još vidimo dosta novih kuća, prodavnice, otkupne stanice... A već od Gornje Toponice sve je manje ljudi, a sve više zapuštenih i kuća i dvorišta. Kao i u Donjoj Bejašnici. Tek ponegde, poput oaze, ugledamo poneku lepo obnovljenu staru kuću, ili vikendicu sa cvećem i pokošenom travom.

– Kako ću sad sa ovom torbom do Magarinja? – vajka se starija žena dok silazi iz kombija u Gornjoj Bejašnici. Pa odmah dodaje, kao da se teši:

– Moram starima da odnesem najpotrebnije.

Kod obližnjeg mosta, čeka usamljena starica na kiši. Vozač joj daje kesu sa dva hleba. I tako svuda uz put – negde stane i zatrubi, negde već ljudi čekaju.

– Moj gazda Goran Stamenković kaže da je sevap pomoći ovim ljudima, iako je to, možda, na štetu firme. U pravu je: da kupe bilo šta, čak i cigarete, moraju da prepešače po 20 kilometara ili da plate kartu kod nas. Previše je to za ovu sirotinju.

Ostadosmo ubrzo sami sa vozačem u kombiju. Dolazimo tako u Kruševicu, posle više od sata truckanja. Ovo, nekad opštinsko, mesto izgleda tužno. Ogromna zgrada u centru sela, u kojoj je nekada bila osmogodišnja škola sa više od 700 đaka, sablasno stoji pusta i sasvim oronula. Nisu u boljem stanju ni nekadašnje prodavnice, stanica policije, velike, nekad domaćinske, kuće... Još se održava ambulanta, gde lekari dolaze jednom nedeljno. A život je nekad cvetao.

Odavde su u svet otišli mnogi ljudi, budući naučnici, lekari, privrednici. Na raskrsnici za sela Široke Njive i Arbanašku veliki kameni spomenik je podignut putu. Na njemu natpis da je profesor dr Miloje Kanjevac, rođen u ovom kraju, pomogao da se popravi put i „pokazao generacijama kako se odužuje rodnom mestu“.

Poslednja stanica

Stižemo i na poslednju stanicu – pred školu u Tovrljanu, bez prozora i vrata. Pred njom, nekoliko seljaka čeka pošiljke iz grada.

– Kad bi bar jedan političar prošao ovim putem, ne bi Tovrljane imalo tek 50 otvorenih kuća, a bilo ih je „živih“ više od 150 – začusmo od meštanina Dragana Bojovića.

– Nedavno izabrani predsednik opštine Veselin Koprivica prvi je, posle mnogo vremena, koji nas je razumeo i dogovorio se sa prevoznikom Stamenkovićem da dva puta dnevno dolazi ovaj kombi. Njima i vozaču Slavku zahvaljujemo što još opstajemo ovde ispod Sokolovice. Do najbliže prodavnice je više od 20 kilometara. A još kad se neko razboli – iznosi Dragan.

– Svi su nas zaboravili, nismo ni novinarima zanimljivi – kaže Jovan Mrdaković. – Imali smo više od 150 đaka, sad ni jednog. Bio nam letos Sava Stekić, naš prvi posleratni učitelj. Mnogo se razočarao i dao novčani prilog od svoje skromne penzije da se nešto uradi u selu. To je trebalo neko da zabeleži.

– Nas nekolicina koji živimo u Beogradu uspeli smo da uradimo projekat ovog puta. On bi od Prokuplja, preko ovih sela, vodio do Prolom Banje, što bi skratilo distancu za više od 20 kilometara – kazuje Radivoje Šmigić. – Sad treba da dokažemo da je put važan za napredak ovog kraja, za povratak u sela. A posebno zato jer je to najkraći put iz Moravske doline do Kosmeta.

Ako su Rimljani, pa i naša srednjovekovna gospoda, ovuda pa preko Mehane i Trpeza stizali na Novo Brdo i dalje na Jadransko more, valjalo bi da se neko i danas seti koji bi značaj i korist imala obnova ovog puta. Ako je neko naumio da obnavlja i podiže posustale delove Srbije, vredelo bi da počne baš odavde, na obodu Kosmeta, gde je preko brda izuzetno brojna, mlada populacija. Neće, valjda, i dalje sve ovde da tone u opasnu i varljivu maglu zaborava i nemara, mislimo.