Повратак Марије Терезије

Аустроугарска царица Марија Терезија могла би да буде задовољна: оволико је нису славили ни 1789, када је бачким градовима потписивала повеље о привилегијама. И не само да је славе, него нико и не поставља заморно питање политичке коректности повеља у којима је Србима и Јеврејима забрањивала насељавање у граду, нити подсећа на чињеницу да су купљене за гомилу златника што је био добар начин да се напуни царска каса.

Након два века и још мало у Суботици је датум посвећен сећању на овакву повељу, 1. септембар, обележаван две седмице. Школарци су потерани у клупе раније од њихових вршњака да би председник општине могао да их поздрави баш на тај дан, а изложбе, концерти и трибине развлачили су се до половине септембра. Најсвечаније је било, наравно, на посебној седници Скупштине општине на коју су листом дошли одборници, градски функционери, а додељене су и награде почасним грађанима Суботице. Све у духу неговања европских вредности којима смо, ваљда, били ближе у време Марије Терезије.

Оволики ангажман у славу бечке царице изгледа да је потпуно исцрпео свечарско расположење градских званичника којима једва да је остало снаге да обележе још један Дан града, 10. октобар, као Дан ослобођења од фашизма. Овај датум је, откако је пре деценију као централни Дан града уведен 1. септембар, постао нека врста "резервног" градског празника.

На седницу поводом обележавања Дана ослобођења од фашизма дошло је свега три одборника Савеза војвођанских Мађара, неколико из редова ДС-а и Г17 плус, сва три одборника из Лиге, одборници група грађана, укупно петнаестак од њих 67, а нису се појавили одборници из Демократске заједнице војвођанских Мађара Андраша Агоштона и Српске радикалне странке.

Седница је завршена, а да на њој није говорио нико из руководећег састава Скупштине општине. Иако су седници присуствовали високи званичници из иностранства – руски војни аташе, начелник мађарске жупанијске полиције, те конзули Хрватске и Мађарске – никоме од гостију није дата прилика да нешто каже. Није било ни уобичајеног скромног коктела. После "првог" Дана града, када је потрошено 2,5 милиона динара, требало је мало и приштедети.

Додуше, одборнике је можда исцрпела и седмицама вођена полемика око антифашистичког наслеђа у граду због одлуке о промени назива улица. Тада је победу извојевала "аустроугарска струја", те је тако нестала Улица 16. дивизије, која је "додељена" Имру Нађу, Улица 10. октобра "дата" је барону Рудичу, Парк народних хероја остао је без описног придева, а идеолошки неподобни Енгелс и Париска комуна морали су улице препустити угарском краљу Матији Корвину и извесном Бартолу Кашићу. Школа "Народни хероји" у насељу Чантавир сада носи име "Хуњади Јанош", по јунаку који је у српској епици познатији као одоцнели Сибињанин Јанко.

Заговорници промене назива позивали су се на "спорне" последице антифашистичке борбе, као што је револуционарна правда која је уследила, а било је одборника који су отворено тврдили да за њих 1944. године није стигло ослобођење. Дакле, наслеђе Марије Терезије није спорно, а антифашистичке борбе јесте.