Povratak Marije Terezije

Austrougarska carica Marija Terezija mogla bi da bude zadovoljna: ovoliko je nisu slavili ni 1789, kada je bačkim gradovima potpisivala povelje o privilegijama. I ne samo da je slave, nego niko i ne postavlja zamorno pitanje političke korektnosti povelja u kojima je Srbima i Jevrejima zabranjivala naseljavanje u gradu, niti podseća na činjenicu da su kupljene za gomilu zlatnika što je bio dobar način da se napuni carska kasa.

Nakon dva veka i još malo u Subotici je datum posvećen sećanju na ovakvu povelju, 1. septembar, obeležavan dve sedmice. Školarci su poterani u klupe ranije od njihovih vršnjaka da bi predsednik opštine mogao da ih pozdravi baš na taj dan, a izložbe, koncerti i tribine razvlačili su se do polovine septembra. Najsvečanije je bilo, naravno, na posebnoj sednici Skupštine opštine na koju su listom došli odbornici, gradski funkcioneri, a dodeljene su i nagrade počasnim građanima Subotice. Sve u duhu negovanja evropskih vrednosti kojima smo, valjda, bili bliže u vreme Marije Terezije.

Ovoliki angažman u slavu bečke carice izgleda da je potpuno iscrpeo svečarsko raspoloženje gradskih zvaničnika kojima jedva da je ostalo snage da obeleže još jedan Dan grada, 10. oktobar, kao Dan oslobođenja od fašizma. Ovaj datum je, otkako je pre deceniju kao centralni Dan grada uveden 1. septembar, postao neka vrsta "rezervnog" gradskog praznika.

Na sednicu povodom obeležavanja Dana oslobođenja od fašizma došlo je svega tri odbornika Saveza vojvođanskih Mađara, nekoliko iz redova DS-a i G17 plus, sva tri odbornika iz Lige, odbornici grupa građana, ukupno petnaestak od njih 67, a nisu se pojavili odbornici iz Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara Andraša Agoštona i Srpske radikalne stranke.

Sednica je završena, a da na njoj nije govorio niko iz rukovodećeg sastava Skupštine opštine. Iako su sednici prisustvovali visoki zvaničnici iz inostranstva – ruski vojni ataše, načelnik mađarske županijske policije, te konzuli Hrvatske i Mađarske – nikome od gostiju nije data prilika da nešto kaže. Nije bilo ni uobičajenog skromnog koktela. Posle "prvog" Dana grada, kada je potrošeno 2,5 miliona dinara, trebalo je malo i prištedeti.

Doduše, odbornike je možda iscrpela i sedmicama vođena polemika oko antifašističkog nasleđa u gradu zbog odluke o promeni naziva ulica. Tada je pobedu izvojevala "austrougarska struja", te je tako nestala Ulica 16. divizije, koja je "dodeljena" Imru Nađu, Ulica 10. oktobra "data" je baronu Rudiču, Park narodnih heroja ostao je bez opisnog prideva, a ideološki nepodobni Engels i Pariska komuna morali su ulice prepustiti ugarskom kralju Matiji Korvinu i izvesnom Bartolu Kašiću. Škola "Narodni heroji" u naselju Čantavir sada nosi ime "Hunjadi Janoš", po junaku koji je u srpskoj epici poznatiji kao odocneli Sibinjanin Janko.

Zagovornici promene naziva pozivali su se na "sporne" posledice antifašističke borbe, kao što je revolucionarna pravda koja je usledila, a bilo je odbornika koji su otvoreno tvrdili da za njih 1944. godine nije stiglo oslobođenje. Dakle, nasleđe Marije Terezije nije sporno, a antifašističke borbe jeste.