Европа не може да буде Америка

„Време је да се Европа и формално трансформише у заједницу која би имала јединствену власт, војску, економију, финансије… Чији житељи би живели по правилима једнаким за југ, север, запад и исток континента”, сматра Мартин Дворжак, чешки министар за европска питања. Он у том смислу предлаже трансформацију Европске уније у, како је назива, „Европску федерацију”, или „Сједињене државе Европе”, што би, по њему, овдашњи свет ставило у положај равноправног партнера у односима с Кином, САД, Русијом или Индијом.

Дворжак, наравно, није оригинални творац идеје о једној држави на нашем континенту. Како подсећа хрватски новинар Санадин Володер, покушај уједињења стар је колико и сама Европа. Римска империја је на врхунцу своје моћи владала готово целом до тада познатом територијом. Слично је било и у време Карла Великог, Наполеоновог царства, Хитлерове Немачке, али сви ови покушаји били су засновани на – сили. Као такви су и пропали. Подсетимо, о „уједињеној Европи” певао је и недавно преминули италијански кантаутор Тото Кутуњо.

У данима када је свет заокупљен порукама из Јоханезбурга, са самита држава чланица БРИКС-а и земаља тзв. трећег света, и отворених позива на ново прекомпоновање планетарне стварности, на Старом континенту свакако имају о чему да размишљају. А пре свега о томе шта се под појмом Европа заиста подразумева. Да ли цео континент, или само његов западни део, којом линијом се креће граница, шта раздваја та два пола и, наравно, колико је све то – функционално?

Прво што пада у очи је жеља једног броја Европљана да буду што сличнији Американцима. Не баш да размишљају, раде и живе као они преко Атлантика, али да међусобно буду конкретније повезани, с више заједничких правила, можда и јединственим вођством. Ово се односи углавном на оне земље, па и народе, чији је историјски идентитет у великој мери потиснут чињеницом да су се, по окончању Другог светског рата, нашле у америчкој орбити, да су САД својски улагале у њихову поратну обнову, уносећи у то и дух сопственог система привидне једнакости засноване на индивидуалној жељи за успех.

Направити слично друштво на Старом континенту тежак је посао. Подсетимо, у америчком грађанском рату (сукобу северних и јужних држава 1861–1865) једна страна (Југ) на крају је морала да положи оружје. У Европи чак ни Немачка, два пута потучена до ногу, није до краја положила оружје. Само га је на неко време вратила у сошке, али га и даље редовно подмазује. Дешавања у Украјини, и не само тамо, подсећају нас да староседеоци на нашем континенту и данас имају довољно воље и жеље да се међусобно сукобљавају. Америчка логика лечења сличних фрустрација на неком другом крају света овде, просто, нема одјека.

Питање је и како би се у том мноштву култура, нација, историја, религија… нашао неко коме би сви беспоговорно веровали. Тешко је појмити да би један Француз тек тако свој глас дао – Немцу. Пољак још мање. И тако редом. Јер суживот не мора обавезно да значи и асимилацију. Поготово међу толико различитим народима. У Америку иду они који су спремни да се одрекну разлика. Али управо нас разлике терају да будемо успешнији од других. Пуко такмичење у богатству, ма колико било инспиративно, није оно чему тежи просечан Европљанин.

Ништа мање важно није питање односа према другим центрима моћи који су већ добро укорењени и шире свој утицај и на делове многима до сада неприступачног света. Управо окончани састанак БРИКС-а на најотворенији начин је показао да „трећи свет” (с правом) не верује ни Америци, ни доскорашњим европским колонијалним силама.

Унифицирана Европа не би се ништа лакше носила с Кином, Индијом, арапским светом, Русијом, Америком, него што је то чинила и до сада, увек када јој догори до ноката. Не би се решила сопствених агресивних и мање агресивних национализама, јер разлике између богатих и сиромашних на континенту не могу бити укинуте простим потписом испод неке декларације о уједињењу.

И на крају, већ смо поменули дилему ко све чини Европу. Да ли можемо нпр. да се одрекнемо утицаја православља, протестантизма (и у чије име), источноевропских, северних култура, свега на чему смо, као и на католичкој и западној верзији прошлости, једнако расли? Можемо ли се одрећи заоставштина ислама и Турске? Краљева, витезова, ага, хајдука, буна, преврата, атентата, великих битака, просветитеља?

У Америци се креће од нуле, у потпуно другачијим околностима и ту никакве сличности са Старим светом нема. И не треба да је буде. Са ове стране океана ствари ипак стоје другачије. Најдаље докле се стигло је Европска унија. А и она се све више клима…