Приповести о кризи мушкости

Само би неко озбиљно и опсежно истраживање могло да потврди тезу коју су многи данас спремни олако да дају – да је у савременом свету све мање храбрих мушкараца и да је мушкост у дубокој кризи. Али можда нешто можемо да закључимо и проучавањем мушких ликова у модерној прози која бритко и духовито слика данашњи свет. Идеалан пример је књига „Све што је мушкарац” Дејвида Солоја, објављена недавно и код нас у издању „Booke” у преводу Александра Милајића, која се састоји од девет прича о девет мушкараца у различитом животном добу. Мада је у причама реч о различитим личностима чији животи нису повезани, књига је укомпонована као роман управо зато што је јунак сваке следеће приче старији од оног претходног па тако пратимо животни циклус мушкарца, од надобудног гимназијалца до остарелог дипломате.

Аутор Дејвид Солој (1974), мајстор новог реализма, који је рођен у Канади, одрастао у Лондону, а тренутно живи у Будимпешти, привидно неповезане приче спаја у одличан роман који поставља питање шта значи бити мушкарац у Европи у 21. веку. За овај роман Солој је добио награде „Гордон Берн” и „Плимтон”, а дело је било и у ужем избору за Букерову награду 2016.

Од поменутог гимназијалца, преко такође надобудног адолесцента и мање-више збуњеног бившег војника, Солој нас води до младог професора који ужива у изучавању средњег века и грози се живота који води његов старији колега: „Да, Макинтајер има неколико деце. Није ни чудо што је тако зарозан и џангризав. Тако заједљив. Кућица у предграђу Лондона, пуна ствари. Пуна галаме. Он и жена не могу да гледају једно друго. Превише су уморни за секс. Ко жели тако нешто?” Стога, кад му девојка саопшти да је у другом стању, није способан за другу реакцију осим да је убеђује да тог детета мора да се реши.

Следи новинар Кристијан који има жену, двоје деце, љубавницу, сребрни „ауди” с црним кожним седиштима, уредничко место, укратко, све што је мислио да му је потребно за срећу, али чија позиција захтева да користећи уцену задире у приватност министра који му је уз то близак сарадник... Није то лако, и управо кад читалац помисли да ће се Кристијан згадити сам себи и да ће одустати, то се наравно не дешава, јер „опасна информација се распрскава на све стране, цепа ткање јавног живота”, а Кристијан осећа „како адреналин почиње да надолази”.

Ни продавац некретнина који следи није бољи. Сања о великом послу за који му је потребно неколико милиона, смишља како да дође до новца иако и сам „осећа да је све то глума” и увиђа расцеп између онога што се рекламира и онога што се нуди: „Нови апартмани стоје на изрованој голој земљи... Одмах примећује да је све врло јефтино. Обичне кућице с баналним ’алпским’ первазима, склепане на брзину током кратког лета.”

И ту негде, кад читалац већ почиње да се пита где је нестала храброст да се истини погледа у лице и суочи се с њом, да се материјални аспекти баце под ноге части и достојанства, долазимо до руског олигарха Александра, који је био познат као „цар гвожђа”, са буљуком новинара око себе, опијених његовим богатством и начином живота, а коме се ближи финансијски крах. Уме ли бар он да се храбро суочи са пропашћу која му прети? Тешко, јер он жели да побегне од проблема па размишља о самоубиству, то му делује као какво-такво решење, али бира најбољи начин да то изведе (до краја приповести није изабрао). Но, чак и у тако драматичним тренуцима не одустаје од приче о својој омиљеној теми – руској историји: „Делује уморно док објашњава како је Русија дочекала крај 20. века управо тамо где је била на почетку – као хаотична ауторитарна држава која каска за Западном Европом и Америком у економском и друштвеном развоју, чија су природна богатства у рукама неколико породица, чија је средња класа осакаћена, а већина становништва живи у стању мргодног помирљивог сиромаштва. Читав комунистички експеримент, са својим надама и патњама, прошао је као олуја, каже он, и оставио је за собом све потпуно исто као што је било.”

И тако, уз још један пример кризе мушкости у лику средовечног Енглеза који је нови живот потражио у нашем региону, на крају стижемо до британског дипломате у пензији који после операције живи у страху од смрти: „Јасно је да му није преостало много времена. Десет година? За десет година имаће осамдесет три. Више од тога? Па вероватно не. Дакле, десетак година. С једне стране, то је застрашујуће мало. Толико мало да се ужасне понекад.... Још не може да поверује да ће стварно умрети. Да ће се то напросто завршити. То. Он. Још му се чини да је то нешто што се дешава другима – наравно, пријатељи и познаници већ су почели да посустају. Људи које је познавао деценијама. Доста их је већ умрло. Ишао им је на сахране. Све их је мање. Али и даље му је тешко да схвати – да заиста схвати – да ће и сам умрети. Да је његов рок трајања ограничен. Да ће једног дана истећи. Да за десет година он највероватније неће бити ту. Веома се чудно осећа кад покуша да замисли свет без себе...”

Али то није његова једина мука. Његова жена и он су и даље у браку, али само формално, док практично живе као цимери од тренутка кад је она сазнала за његову сексуалну склоност према мушкарцима...

Укратко, ово су, као што је констатовано и у „Гардијану” „приповести о европској мушкости у кризи”, па се неки позитиван пример мушкости мора тражити у другим књигама. Има ли их уопште? Има, на пример у књизи „Пожар” Данијеле Крин. Мушкарац који живи и ради у овом свету, свестан свих апсурда око себе, рањив, али достојанствен. Неко ће злобно рећи да такви и постоје још само у књигама, а да их је и у њима све мање, али можда је истина да су једноставно само „невидљиви” у маси ситних продаваца некретнина и менаџера, бескрупулозних „новинара”, хомосексуалаца из политичког живота и олигарха...