Кад у царском граду умиру кафане...

Крушевац – Професор др Милентије Ђорђевић, познати крушевачки и српски писац и публициста недавно је објавио књигу „Кафане и друга згодна места”, у издању Народне библиотеке – Крушевац, узимајући за њен мото мисао да „кафане умиру баш као и људи” Јаше Гробарова боема и песника који је у „Политици” објавио бројне приче о кафанама и кафанским људима.

Ђорђевић пише да је умирање кафана једнако затирању духа и то не само у његовом родном Крушевцу, већ и у престоном Београду и другим градовима широм Србије. У прошлом веку се,, каже, сматрало да су кафане посебна врста универзитета који су прошли најзначајнији умови српске науке, културе и уметности.

– У кафанама су стваране државе, рушене владе, склапани најзначајнији договори и савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене љубави. Тихо умирање кафана траје већ годинама. Зато су се појављивале и такозване невидљиве кафане, попут оне у једној уметничкој галерији у Крушевцу. Нажалост, и такве су нестале. Стари Крушевљани, а посебно боеми и уметници, жале за хармоникашима, оним без појачала, као што су Војче, па Бојче, или виолинистом Протком. Жале и живи хармоникаши старога кова чији инструменти звуком подсећају на стил Радојке Живковић, уметнице на хармоници. Срећом, има их још, да не спомињем имена – говори за „Политику” професор у пензији др Милентије Ђорђевић, аутор више романа, објављених углавном у издању српске „Просвете”.

– Градови јужно од Саве и Дунава буквално су остали без кафана. Уместо њих добили су кафиће, ресторане брзе хране, неке нове пекаре, киоске за продају кокица и све то са неким рогобатним енглеским именима. И Крушевац, дика српске историје, изгубио је све своје велике, лепе и значајне кафане – истиче Ђорђевић.

Сваку од несталих кафана посећивала је клијентела сличних карактерних особина. Посебно занимљиво је било у кафани „Муса и Марко” у Старој чаршији, у Улици цара Лазара. Кафана је нестала, а у зграду се уселили трговци. „Мегданџије” и они који би по свом схватању да деле правду данас жале што не могу да пронађу такву кафану. Нестала је и култна кафана „Топ” у центру града. Сада је ту банка. Угашен је и хотел „Европа” у блиској прошлости, а старовремешни Крушевљани се радо сећају „Париза” у близини Споменика косовским јунацима и „Солуна” код Донжон куле кнеза Лазара.

Ипак, несхватљиво је како су, у неколиких последњих деценија, нестали бифе „Девет Југовића”, кафана „Рубинова ружица”, „Расина”, „Златно буренце”, „Бела боца” на Расини... Нема више ни бифеа код Зелене пијаце, на углу Обилићеве и Немањине у којој је далеке 1839. године прорадила прва српска мумџиница, радионица миришљавих сапуна, Глише Јанковића и његовог сина, оснивача „Мериме”, вршњакиње српске индустријализације. Ту нема, нажалост, ни било какве ознаке да се на том месту родила чувена „Мерима” На срећу бројних Ккрушевљана, недавно је обновљен ресторан „Багдала” на истоименом оближњем брду што нуди „божански поглед” на сам град. Ипак, писац Ђорђевић резигнирано закључује:

– Ако се сагласисмо да је кафана нека врста народног универзитета, ето какво нам је стање духа данас. Омладина је у кафићима, неки од њих са дволитрењацима пића око кафића, док старија господа можда пију пиво с ногу испред продавнице или, ако узмогну, у преосталим кафанама, које све више миришу на ресторане друштвене исхране. Али, ко зна, када се будемо договарали с Европом, можда ће нам тражити да обновимо кафански фонд, или да укинемо и оно мало реликта балканске прошлости.