Стадион за битке Јанше и Јанковића

Љубљана – Љубљана има стадион, али као да га и нема, јер је то давно застарело здање изграђено за потребе католичке омладине према нацртима архитекте Јоже Плечника између 1925. и 1941. године.

Тако је за рачун Орлова купљена неправилна парцела и ограђена зидом од цигала, да би за еухаристички конгрес 1935. била дограђена отворена трибина коју на источној страни држе стубови са спољне стране, а на западној је подигнута почасна ложа.

Од осамостаљења Словеније све су гласније критике што главни град нема стадион за одржавање великих спортских манифестација, а на том таласу незадовољства победио је на последњим изборима за градску управу и актуелни градоначелник Љубљане Зоран Јанковић.

Његово обећање да ће град током његовог мандата стећи модеран стадион освојило је бираче упркос кампањи конкурената с деснице који су упозоравали на Јанковићеву нечисту крв и наводне малверзације док је био на челу "Меркатора". Ствари, међутим, нису кренуле онако како је Јанковић планирао. Влада премијера Јанеза Јанше успела је да у буџетском "прераспоређивању" средстава казни бираче који су изабрали контроверзног бизнисмена за градоначелника, па је Љубљана ове године прикраћена из државне касе таман толико да план о изградњи новог стадиона на ободу главног града, у предграђу Стожице, све више личи на немогућу мисију.

Од почетка су се низале невоље. Прво с денационализацијом, јер таман што је изабрана локација која никоме не смета а идеална је за будући стадион, испоставило се да неке парцеле нису државне, већ приватне. Када је то регулисано, појавио се поменути проблем са "завртањем славине" из врха власти како би Јанковићева управа изгледала неспособна, а обећања лажна. А онда се догодио нов феномен: предузимач Јоже Печечник, спреман да уложи новац у реновирање Плечниковог стадиона. Он је ових дана за 2,5 милиона евра купио део стадиона за Бежиградом (како га назива млађарија) и постигао договор са остала два сувласника (Олимпијским комитетом Словеније и градском општином) да крене у обнову "Бежиградског спортског парка" вредну близу 100 милиона евра. Тиме би се Љубљани осмехнула срећа да добије чак два стадиона са по 30.000 седишта.

Показало се да је оптимизам претеран, јер ће квалитет и начин Печечникове реконструкције старог стадиона, од кога очекује "само профит", надзирати стручњаци који се брину о заштити националне културне баштине, што Плечников стадион и јесте.

Јанковић се нада да га држава неће оставити на цедилу, па се недавно истрчао изјавом да ће држава 2008. одрешити кесу за тај подухват на земљишту површине 200.000 "квадрата", али га је влада демантовала.

Они се боје да ће постати мета поруге ако посрну после наглог успона коме је допринео и селектор фудбалске репрезентације Срећко Катанец, после чега су словеначки навијачи открили радост масовних спортова.

Бес оних који сматрају да је паре из државне благајне могуће боље употребити за социјалне програме и сиромашне расте и због чињенице да је у међувремену у близини Љубљане никао нов стадион (Домжале), а није далеко ни Марибор (110 километара, аутопутем 40 минута вожње) где се нови стадион управо гради. А ту је и Цеље (удаљено двадесетак минута, колима), које такође има нови стадион.