После поделе радикала

Није нимало необично што се заталасала политичка јавност после избијања сукоба у врху СРС-a и искључења Томе Николића из странке. Реч је о странци која је одлично пролазила на изборима за органе државне власти, о странци која је била најмоћнија међу другим странкама.

Избијање сукоба и манифестација политичког раскола у странкама није никаква новост. Странке се стварају, деле и неке нестају са позорнице борбе за јавну власт. Сетимо се колико је странака „измилело” из ДС-a. Било је раније покушаја да се неки одметнути чланови СРС-a организују као странка па су остали на маргини. Међутим, овога пута реч је о човеку који је фактички управљао странком неколико година и постизао одличне резултате на изборима. Подела није дошла одоздо него из самог врха.

Било је занимљиво читати коментаре и анализе овог унутарстраначког потреса. За разумевање политичког времена у коме живимо није значајно само политичко деловање странака већ и начин мишљења јавности о пракси политике. А у тој јавности могло се прочитати свашта. Неки су догађај искористили за изливе необразложеног гнева на „војводу Шешеља”, други су се оградили од унутарстраначке ствари али су профилисали социјално и културно чланство које се дели. Трећи су предсказали сумрак опозиције. Четврти су видели добитак на страни ДС-a. Пети су се бавили могућностима Николићеве нове партије. И тако даље и тако даље.

Нисмо из ових коментара сазнали ништа или смо сазнали сасвим мало, шта у неком дубљем политичком смислу значи подела унутар СРС-a. Али, право питање није толико зашто је дошло до поделе у СРС-у већ да ли таква подела има неко дубље значење за политички живот Србије и наше политичко сутра.

На првом месту, овај догађај говори о значају лидерства у политичкој организацији. Колико год се трудили да партију учинимо партијом свих, она ће увек остати организација са активним врхом и пасивним или следбеничким чланством. То су увидели сви проучаваoци политичких странака. Томислав Николић је израстао у лидера странке, а не у пуког заменика, у току последњих пет година. Историјски је спецификум да је изабрани председник за то време утамничен у Хашком трибуналу. И без тога, појава снажног лидера у страначкој организацији мора да доведе до мањег или већег поремећаја у организацији. Када је постао стварни страначки лидер Николић је морао да преузме терет одговорности. Лидер је само онај који преузима највећу одговорност за посао којим се бави. А са тим теретом није могућно слушати заповести, и при том остати лидер.

Многи су хтели да постану лидери својих странака (имамо их око 400 регистрованих) али нису успели. Суштина партијског деловања – лидерство и следбеништво – није могла да заобиђе ни СРС. А ко гарантује да неће бити нових лидера у тој странци.

Друго важно а заобиђено питање је шта ова унутарстраначка подела значи за политичку културу Србије. То што има толико странака на папиру, да сметају или да се кешају уз власт, ствар је изузетно рђавог закона о странкама. У Томином случају реч је о нечему другом. Српска политичка култура је традицијски више концентрисана на странке него на општи национални интерес. Страначке поделе у српском народу су јаке и дубоке, а окупљање на оним најважнијим питањима државе и нације танушно. У најтежој деценији прошлог века у Србији је вођена беспоштедна међустраначка борба док се око државе плео „отровни паук”. Као да је владало правило – да ја освојим (или сачувам) власт па макар држава пропала. Мора да дође време када ће у српској политичкој култури важити правило – интереси државе и нације су испред страначких. Да би се дошло до праксе оваквог политичког мишљења неопходно је да странке сарађују око неколико најважнијих државних и националних питања, а пре свега спољнополитичких. Тешко држави чије страначке вође солирају у контактима са политичким иностранством. Уколико је јачи национални консензус око државних питања, стабилност државе ће бити на вишем степену.

Николићев политички заокрет може се тумачити и у том кључу. Није то пуки разлаз сујета, освета завидних, мешетарење иностранства, већ ствар увида да нешто темељно треба да се промени у српској политици. Ради се о свођењу „конфронтације о свему” и јаловог раздирања на оно што је текућа политика и стратешког споразумевања о темељним националним и државним интересима. Хајде да замислимо протеклу деценију са оваквом политичко-страначком културом. Да ли би се Србији догодило – у облику који смо доживели – оно што ју је задесило?

социолог, научни саветник