Posle podele radikala

Nije nimalo neobično što se zatalasala politička javnost posle izbijanja sukoba u vrhu SRS-a i isključenja Tome Nikolića iz stranke. Reč je o stranci koja je odlično prolazila na izborima za organe državne vlasti, o stranci koja je bila najmoćnija među drugim strankama.

Izbijanje sukoba i manifestacija političkog raskola u strankama nije nikakva novost. Stranke se stvaraju, dele i neke nestaju sa pozornice borbe za javnu vlast. Setimo se koliko je stranaka „izmilelo” iz DS-a. Bilo je ranije pokušaja da se neki odmetnuti članovi SRS-a organizuju kao stranka pa su ostali na margini. Međutim, ovoga puta reč je o čoveku koji je faktički upravljao strankom nekoliko godina i postizao odlične rezultate na izborima. Podela nije došla odozdo nego iz samog vrha.

Bilo je zanimljivo čitati komentare i analize ovog unutarstranačkog potresa. Za razumevanje političkog vremena u kome živimo nije značajno samo političko delovanje stranaka već i način mišljenja javnosti o praksi politike. A u toj javnosti moglo se pročitati svašta. Neki su događaj iskoristili za izlive neobrazloženog gneva na „vojvodu Šešelja”, drugi su se ogradili od unutarstranačke stvari ali su profilisali socijalno i kulturno članstvo koje se deli. Treći su predskazali sumrak opozicije. Četvrti su videli dobitak na strani DS-a. Peti su se bavili mogućnostima Nikolićeve nove partije. I tako dalje i tako dalje.

Nismo iz ovih komentara saznali ništa ili smo saznali sasvim malo, šta u nekom dubljem političkom smislu znači podela unutar SRS-a. Ali, pravo pitanje nije toliko zašto je došlo do podele u SRS-u već da li takva podela ima neko dublje značenje za politički život Srbije i naše političko sutra.

Na prvom mestu, ovaj događaj govori o značaju liderstva u političkoj organizaciji. Koliko god se trudili da partiju učinimo partijom svih, ona će uvek ostati organizacija sa aktivnim vrhom i pasivnim ili sledbeničkim članstvom. To su uvideli svi proučavaoci političkih stranaka. Tomislav Nikolić je izrastao u lidera stranke, a ne u pukog zamenika, u toku poslednjih pet godina. Istorijski je specifikum da je izabrani predsednik za to vreme utamničen u Haškom tribunalu. I bez toga, pojava snažnog lidera u stranačkoj organizaciji mora da dovede do manjeg ili većeg poremećaja u organizaciji. Kada je postao stvarni stranački lider Nikolić je morao da preuzme teret odgovornosti. Lider je samo onaj koji preuzima najveću odgovornost za posao kojim se bavi. A sa tim teretom nije mogućno slušati zapovesti, i pri tom ostati lider.

Mnogi su hteli da postanu lideri svojih stranaka (imamo ih oko 400 registrovanih) ali nisu uspeli. Suština partijskog delovanja – liderstvo i sledbeništvo – nije mogla da zaobiđe ni SRS. A ko garantuje da neće biti novih lidera u toj stranci.

Drugo važno a zaobiđeno pitanje je šta ova unutarstranačka podela znači za političku kulturu Srbije. To što ima toliko stranaka na papiru, da smetaju ili da se kešaju uz vlast, stvar je izuzetno rđavog zakona o strankama. U Tominom slučaju reč je o nečemu drugom. Srpska politička kultura je tradicijski više koncentrisana na stranke nego na opšti nacionalni interes. Stranačke podele u srpskom narodu su jake i duboke, a okupljanje na onim najvažnijim pitanjima države i nacije tanušno. U najtežoj deceniji prošlog veka u Srbiji je vođena bespoštedna međustranačka borba dok se oko države pleo „otrovni pauk”. Kao da je vladalo pravilo – da ja osvojim (ili sačuvam) vlast pa makar država propala. Mora da dođe vreme kada će u srpskoj političkoj kulturi važiti pravilo – interesi države i nacije su ispred stranačkih. Da bi se došlo do prakse ovakvog političkog mišljenja neophodno je da stranke sarađuju oko nekoliko najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja, a pre svega spoljnopolitičkih. Teško državi čije stranačke vođe soliraju u kontaktima sa političkim inostranstvom. Ukoliko je jači nacionalni konsenzus oko državnih pitanja, stabilnost države će biti na višem stepenu.

Nikolićev politički zaokret može se tumačiti i u tom ključu. Nije to puki razlaz sujeta, osveta zavidnih, mešetarenje inostranstva, već stvar uvida da nešto temeljno treba da se promeni u srpskoj politici. Radi se o svođenju „konfrontacije o svemu” i jalovog razdiranja na ono što je tekuća politika i strateškog sporazumevanja o temeljnim nacionalnim i državnim interesima. Hajde da zamislimo proteklu deceniju sa ovakvom političko-stranačkom kulturom. Da li bi se Srbiji dogodilo – u obliku koji smo doživeli – ono što ju je zadesilo?

sociolog, naučni savetnik