Границе стварности

На 42. Битефу протеклих дана владало је посебно интересовање за долазак и сусрет са Алвисом Херманисом, маркантним редитељем из Летоније, чија је представа „Соња” изведена прексиноћ у Центру за културну деконтаминацију. Херманис је светску популарност стекао представом „Дуги живот” која говори о једном дану у животу веома старих пензионера, са којом је гостовао на 39. Битефу.

Остварење „Соња” је хиперреалистична мелодрама рађена по причи савремене руске ауторке Татјане Толстој о усамљеној жени, њеној пустој стварности, сновима, тужној судбини... У лику који је створила Татјана Толстој спојени су контрасти: ружан изглед и веома осећајан унутрашњи свет, тежак живот и танана душа. Управо та супротност била је инспирација за Херманиса да на себи својствен начин прочита комад „Соња” у којем је лик главне јунакиње поверио мушкарцу.

– У представи „Соња” ради се, заправо, о разумевању жене. Оно што ми радимо јесте врло старомодно позориште, за разлику од данашњег савременог театра које као средство сценског изражавања користи модерне технологије и нове медије. Наше позориште засновано је на глуми, нарацији, причању прича. Да би ефекат био јачи за тумачење контраста одабрали смо глумца јер у представи „Соња” нисмо желели да играмо жену, већ да покушамо да створимо слику жене, њеног карактера и да проговоримо о њеној души. У мом позоришту нема глумице која би такву улогу преузела на себе. Размишљали смо: ако такву улогу тумачи мушкарац онда је то апстрактно, а ако жену тумачи глумица онда је то психолошки одређено – каже Алвис Херманис за „Политику”.

Драмски писац, сценограф и глумац Алвис Херманис рођен је 1965. године, образовао се као глумац на Позоришној катедри Летонске државне академије, где је дипломирао 1988. године. У својим представама воли да се поиграва различитим концептима, сликама, симболима, знацима. Његово позориште хроничари објашњавају као непрестано трагање за новим искуством и новим границама стварности.

Представе Алвиса Херманиса учествовале су на многим међународним позоришним фестивалима у Великој Британији, Русији, Естонији, Аустрији, Словачкој, Финској, Мађарској, Немачкој, Италији. Комади које ради, како у матичном Позоришту младих из Риге, на чијем је челу већ десет година, тако и на другим позоришним сценама, радикално сe разликују међу собом.

– У Летонији има много позоришта. Да бисте скренули пажњу на себе, да бисте изградили свој имиџ, стекли популарност, скренули пажњу критике и публике, морате показати нешто оригинално, ново, јединствено. Зато из представе у представу покушавам да пружим нову енергију да би процес учинио занимљивијим. Верујем да живимо у времену у којем нема суревњивости између театара, што је билo јако изражено у прошлом веку. Сада свака представа или перформанс функционишу по сопственим правилима. То је добро, то ме радује и посебно инспирише – каже наш саговорник.

Алвис Херманис не воли да проводи много времена у позоришту. Пробе својих представа држи често на улицама. Има четворо деце, своје парче земље у Летонији и када не ради нову представу живи правим сеоским животом.

– Опседнут сам прецизношћу. Ми то покушавамо да документујемо својим театром. Рецимо, сада радим у Москви са руским глумцима са којима стварам представу која прича о људима са села. Недавно сам био у Сибиру и провео месец дана у удаљеном тамошњем селу. Био је то непоновљив доживљај. И сам долазим из земље у којој живе сељаци. Мислим да је за људе који се баве уметношћу неопходно да пронађу начин да живе природно. Како глумачка професија није баш најбоља за ментално здравље, нашао сам најбољи лек, а то је живот на селу. Сви глумци из мог окружења имају куће на селу, или у шуми, и ту проводе сваки слободан тренутак живећи једноставним животом. Тако хране душу, оплемењују своју личност. Живот на селу у Летонији разликује се од осталих сеоских средина. Код нас људи живе тихо, не гледају шта други раде, већ организују своје време и рад како њима одговара – објашњава Херманис.

Алвис Херманис је добитник Европске позоришне награде за нову позоришну стварност за 2007. годину. Упоредо са радом у Позоришту младих из Риге режира у Естонији, Русији, Немачкој и другим европским позоришним центрима.

Б. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Вечерас „Штифтерове ствари”

(/slika2)Овогодишњи, 42. Битеф ушао је у завршницу. До краја фестивала публици ће бити представљене још две представе у главном програму. Вечерас ће у „Сава центру” бити изведено ново 80-минутно музичко-позоришно дело композитора и редитеља Хајнера Гебелса „Штифтерове ствари” у продукцији Театра Види из Лозане. Гебелс је успео да креира представу без глумаца инспирисану Адалбертом Штифтером, заборављеним немачким писцем из доба романтизма с почетка 19. века. Уместо глумаца играју ствари. Представа „Штифтерове ствари” одише изузетном поетичношћу. То је спектакл са пет клавира без клавириста, глумиште без глумаца, перформанс без перформера.

У суботу увече као последња представа у званичној селекцији 42. Битефа у Југословенском драмском позоришту биће изведени Есхилови „Персијанци” у режији Димитера Гочева и у продукцији Дојчес театра из Берлина.

Слика „Шљиве” (уље на платну, формата 100 пута 73) београдског сликара Велизара Крстића, биће поклоњена добитнику „Политикине” награде за најбољу режију на овогодишњем 42. Битефу.

– Наравно да не знам коме ће припасти награда, али сам изабрао баш ову слику из свог циклуса „Воће”, који сам почео да стварам од 1998. године. Мислим да су шљиве права тема јер припадају српској традицији – каже Крстић. Велизар Крстић дипломирао је у Београду пре три и по деценије, усавршавао се у Бечу и Атини. До сада је излагао на бројним изложбама у земљи и иностранству. Освојио је значајне иностране и домаће награде.

Б. Т. – Б. Л.