Једна од година за заборав

Ваљево – На три и по, четири хектара гајим све сорте, имам и рановачу и пожечагу и стенлеј... Али, нажалост, ове године није било ни да поједем своју шљиву. Мој отац има 85 година и не памти годину у којој није било шљива да се поједе... Година – не дај боже, оваква више!

Тим речима Драган Ђурђевић, воћар из села Коњиц код Осечине, сажето и сликовито описује ову сезону шљиве у ваљевском крају, сезону у којој се не зна да ли је гори род или откупна цена. Улагања су била огромна, никаквог прихода нема, велика штета је на помолу, оцењује Ђурђевић и додаје да се, без обзира на све, на пролеће шљивици поново морају ђубрити и сређивати, уз наду да ће бити боље... Кад тако говори воћар из околине Осечине, срца Подгорине која је са милион стабала стожер шљиварске производње у ваљевском крају, није тешко закључити да ове године у Колубарском округу „плавог блага” или „плавог злата” неће бити ни близу просека. Окупљају се воћари, стручњаци и гости сваког последњег викенда у августу на традиционалном Сајму шљиве у Осечини, али ове године, нажалост, углавном су били у прилици да муку поделе...

Према речима Јована Милинковића, саветодавца за воћарство и виноградарство у Пољопривредној саветодавној и стручној служби Ваљево, у последњих петнаестак година ово је један од најслабијих родова шљиве.

– Тешко је проценити, али принос се креће око 50 или испод 50 одсто нормалног рода. Хладно време у пролеће, јако дуго цветање, позни пролећни мразеви довели су до тога да засади који се налазе испод 250 метара надморске висине и они који су преко 350 метара надморске висине, готово да немају шљива уопште. Једино у тој висинској зони од стотинак метара, између 250 и 350 метара надморске висине имамо род који је у неким засадима добар, негде је преполовљен зависно од тога да ли су засади окренути према северу или не... Једна од година која је баш за заборав – тврди Милинковић. Квалитет плодова је, по њему, јако добар, кишовита вегетација уз доста сунчаних дана у последње време допринела је да плодови имају добру крупноћу, садржај суве материје расте из дана у дан.

Произвођачи који имају какав-такав род незадовољни су прилично ниском откупном ценом која се креће око 35 динара, наводи Милинковић. То је цена која, додаје, покрива трошкове улагања, али јако мало остаје да би се уложило у нову производну сезону, да се примењује савременија, пуна агротехника.

Радован Дамњановић из Лопатња код Осечине гаји шљиву на три и по хектара и најпре каже да је ове године слабо родила, али се брзо исправља:

– Није слабо него никако! Понела је како треба, а после тога су биле оне кише, устока и – смаче! Не памти се оваква година. Нема шљиве, ни трешања није било, ниједне воћке, сем мало јабука. Све је скинуло... Од суше нешто и остане, али киша направи чудо –прича Дамњановић. И на све додаје ниску откупну цену шљиве која се, како је навео, креће око 30 динара за килограм. И то у години у којој је шљива изузетно слабо родила.

– Да је добро родила, откупна цена не би била ни 15 динара. Можда је и боље што није родила, да не ломимо леђа – са пуно горке ироније примећује овај произвођач.

Јован Милинковић, саветодавац у Пољопривредној саветодавној и стручној служби Ваљево, наводи да је, за разлику од ваљевског краја, на југу Србије род био мало бољи, па овдашњи већи произвођачи суве шљиве одређене количине већ „увозе” одатле, јер су им неопходне и тако ће подмирити своје потребе. А ово наше овде, у ваљевском крају, што је родило углавном ће отићи у прераду, за ракију, констатује овај стручњак. И додаје да, иако је откупна цена ниска, произвођачи ракије не показују велико интересовање за откуп сирове шљиве. Они који ће је сушити имају бољу рачуницу, требало би да се уклопе у актуелну цену, имајући у виду да је за производњу једног килограма суве потребно четири килограма сирове шљиве, као и да ће суву продавати по два и више евра.

Вирус узима данак

На подручју Колубарског управног округа је око 12.000 хектара под шљивом, дакле, између четири и пет милиона стабала, од тога око милион је у Подгорини, наводи Јован Милинковић. Он процењује да је од наведеног броја, продуктивних стабала око два u по до три  милиона. Просечан принос се креће око четири до пет тона по хектару, мада има засада који дају принос и преко 20 тона. Најзаступљеније сорте су стенлеј и чачанска лепотица која је преузела примат од чачанске родне која се више не сади, јер је вирус шарке са пожегаче прешао на њу... Вирус узима свој данак, произвођачи више готово да не саде чачанску родну која је изузетно квалитетна сорта, констатује Милинковић.