Јеловник шећерног медведа

Јужноамеричка животиња необичног имена – кинкаџу дуго је задавала муке зоолозима. Овом становнику тропских шума никако нису могли да одреде место у животињском царству. На основу његовог изгледа једни су га сврставали међу ласице, а други међу мајмуне. Због структуре лобање и оштрих зуба сврстава се у ред месождера, иако се храни готово искључиво воћем а само понекад поједе неког инсекта или мрава. Чак је и име добио грешком: сматра се да је кинкаџу француска транскрипција речи којом су северноамерички староседеоци означавали куну која, опет, није ни у каквом роду са овом животињом. Због обичаја да се понекад заслади тако што својим дугим језиком посрче нектар из тропских цветова, кинкаџу је добио и име шећерни медвед.

Ова животиња, тешка око два и по килограма и дугачка око пола метра, са репом који је исто толико дугачак, блиска је рођака ракуна. Слично као и ракун, вешто се користи шапама. Пошто готово цео живот проведе на дрвећу, кинкаџу је одличан пењач, при чему му је од велике користи снажан реп. Понекад се може видети како наглавце виси са дрвета, са репом обавијеним око гране, придржавајући се за њу задњим ногама са оштрим канџама, док у предњим шапама, као у рукама, држи неку воћку и једе. На јеловнику кинкаџуа налазе се ананас, банане, манго и друго тропско воће. Ипак, највише воли слатке смокве, које може да пронађе током целе године.

Кинкаџу живи у малој породичној заједници, коју чине женка, два мужјака и младунци. Током дана сви спавају, скривени међу лишћем или у шупљем стаблу. Буде се тек у сумрак и неко време проводе требећи длаку једни другима, да би затим кренули у потрагу за храном. Воће у мраку проналазе захваљујући оштром њуху и истанчаном чулу додира. Иако су им очи крупне, вид им је слаб а боје не разликују.

Са женком се обично пари само снажнији мужјак, мада често долази до сукоба мужјака око права које полажу на њу. Међутим, женка се понекад пари и са партнером који не припада њеној малој породици. Ови становници јужноамеричких шума спремни су за парење током целе године, али се све животиње које живе на одређеној територији паре приближно у исто време, како би младунци дошли на свет онда када има највише хране. О младунчету се брине женка, док су мужјаци задужени за чување територије, коју обележавају мирисом и бране од уљеза испуштајући гласне крике налик на јецаје. Због тога су шпански досељеници овој животињи дали име Llorona, односно плачљивица.

Пошто се током дана крије, кинкаџу лако избегава грабљивице: орлове, јагуаре и свог најопаснијег непријатеља – човека. Захваљујући томе, његов животни век у дивљини може бити и до три деценије.