Желимо да интернационализујемо фестивал „Опера на води”

Дејан Савић, диригент са успешном интернационалном каријером и саветник председника Републике за културу, у овој животној фази углавном бира значајне пројекте у којима учествује. Тo се догодило и у случају Пучинијевих „Боема”, које ћемо слушати под ведрим небом 8. септембра од 20.30 часова, на петом издању манифестације „Опера на води”, на платоу код Геозавода у Београду. Маестро Савић дириговаће Оркестром и Хором Националне опере из Темишвара, а Аида Гарифулина, славни лирски сопран, гостоваће у улози Мими, уз тенора Матеа Рому и нашег баритона Жељка Лучића. Маестро Савић је уз динамичну каријеру био и на позицији главног диригента београдске Опере и Балета од 1993, а потом је до 2018. године био два пута управник, али и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду.

Гостовао је са угледним оркестрима и у оперским кућама Европе, Америке и Азије. Носилац је бројних признања, између осталих Златног беочуга, Вукове награде, Сребрне звезде Републике Италије, Звезде реда Малтешког крста итд. Од 2021. године налази се на позицији саветника председника Републике за културу. Веома ретко говори за медије, али се овог пута није двоумио када је реч о „Политици” и о разноврсним темама из области културе. Разговор прво почињемо од предстојећег извођења Пучинијевих „Боема”.

– Публика ће моћи да очекује врхунски доживљај, а одлучили смо се да Темишварска опера учествује у спектаклу „Опера на води”, јер је Темишвар Европска престоница културе 2023. Са овим ансамблом дуго сарађујем и одлично га познајем. Они ове године имају госте попут Националног париског оркестра, долазе им највеће светске звезде. Разговарао сам баш зато да у Темишвару ускоро наступе и Немања Радуловић, Стефан Миленковић, Ксенија Јанковић. Жељко Лучић има са њиховом опером трајнији уговор – каже Савић.

У чему је квалитет манифестације „Опера на води” и каква је предност концерата на отвореном?

До сарадње на овом пројекту је дошло 2018. године, која је била у знаку 150. сезоне Народног позоришта у Београду, а Александра Ковачевић је са елаборатом за овај фестивал дошла код мене, као управника те куће. После десет минута разговора прихватио сам да сарађујемо у пројекту „Опера на води”. Тако је почела афирмација тог простора испред Геозавода, намера нам је била да се он афирмише уз озбиљна улагања, а ове године је конструисан и амфитеатар, који може да прими око 4.000 људи. Предност концерата на отвореном је што окупљају бројнију публику шароликијег профила него у дворанама. Овде свесно чинимо уступак да бисмо популарисали нашу врсту уметности. Поред тога Београд је постао озбиљна туристичка дестинација и људима који нас посете из региона морате понудити садржај. Темишвар рецимо има отворену сцену у Парку ружа, постоји и летњи подијум у Шенбруну у Бечу. У Бугарској не постоји град који нема отворени театар. Желимо да што више интернационализујемо фестивал „Опера на води”.

Били сте два пута управник и директор опере Народног позоришта. Како данас гледате на тај стресан и тежак посао?

По дужини трајања био сам други управник, иза Велимира Лукића, који је 17 година водио НП, а ја сам у два наврата био готово осам, девет сезона управник. У првом мандату раздвојио сам оперу и балет. Када сам отишао из позоришта, и они који ме нису волели признавали су у то време да је национални театар од 2016. до 2018. био најбољи у региону програмски, у сва три сектора имали смо сређену финансијско-правну ситуацију и одличан тим сарадника. Кад сам предавао позориште наследницима имао сам решене статутарне ствари, систематизацију и оставио сам 13 милиона динара у каси, а то нису мале паре. Онда сам доживео да чујем, уз временску дистанцу, да је неко од оних незадовољних глумаца за време мог мандата изјавио да ће се испоставити да је Дејан Савић последњи велики управник великог НП. За чим жалим? За тим што нисам успео да покренем изградњу нове сцене за оперу и балет, јер би се тако 60 до 70 одсто текуће проблематике у НП решило преко ноћи и то је озбиљна обавеза сваког великог града. А Београд је метропола.

Имамо проблем недостатка већих концертних дворана у граду, Сава центар се реконструише. Како то превазићи?

Постоји потреба за новом концертном двораном у граду, а идеја је да она буде саграђена на Новом Београду, код Палате „Србија”. Та нова зграда, коју ће превасходно користити Београдска филхармонија, али која ће бити градска концертна дворана и за друге оркестре, без даљег ће решити озбиљан проблем у престоници. Међутим, опери и балету треба посебна зграда уз Народно позориште. Тренутно немамо дворану за готово 4.000 људи, какву је имао Сава центар, али имамо Коларац и МТС дворану, у којој се некада одржавао џез фестивал, Бемус, а сада је са овом новом реконструкцијом она сужена, а при том не смем да питам у каквом су стању оргуље у њој. Неко би негде од њих направио чудо. Коларац је наша легендарна дворана, храм музике, он остаје такав какав јесте, а имамо и Мадленијанум, који се одлично афирмисао и даје успешне концерте и представе. Убудуће ће се реновирати и бити у функцији Сава центар, који и даље носи назив културно-конгресни центар.

Како решити проблем финансирања Коларчеве задужбине?

Челни људи Коларца су долазили у наш кабинет – и Јасна Димитријевић, бивша управница, и сада Александар Пековић, који је озбиљан менаџер, способан, и са својом приватном фирмом доказао да размишља на исправан начин. У Коларцу се колико знам спроводе фазне реконструкције зграде. Јасно је као дан да држава неће дозволити да се Коларац затвори, то бити неће, само ће се тражити начин финансирања. Колико год то звучило ружно статус задужбине прилично кочи Коларац и остаје или да држава мења закон о задужбинама и начин финасирања или да Коларац промени свој статус, али да се никад не иузгуби из вида да су Илија Милосављевић Коларац и Миша Анастасијевић и други добротвори, перјанице српске културе и друштва, људи који су из свог џепа давали своме отечеству. Али у данашње доба мора да се мисли на економски начин и како омогућити држави да на законит и исправан начин одржава те институције. Држава мора да води рачуна о задужбинама. Ако није тако, онда се поставља питање за шта су људи оставили своју имовину народу.

Колико вам позиција саветника за културу омогућује да реагујете?

Драго ми је што је моја каријера уметника, ствараоца, ишла у том правцу, стално улазном линијом и ово именовање сматрам признањем. Ми као саветници немамо обичај да на ту тему говоримо за медије. Помаци које видимо у филмској култури и споменичкој, историјској, култури памћења, морају да се констатују. И да полако мењамо однос према националној култури, то је наш основни задатак. Када поставимо културу на место које јој припада и када она буде добила значај који би требало да има, онда ће нам свима бити много лакше. То посматрам као свој задатак.

У којој фази је ваша лична каријера?

Национални уметник сам, пензионисан, то је опет велико признање. У овим годинама диригенти су најзрелији, најактивнији. Учествујем у пројектима на највишем нивоу, могу да бирам шта ћу радити. Гостовао сам недавно у Хонгконгу, Кини, Италији, Русији.