ИНДЕКС ЗАМАЈАВАЊА

Бориса Тадића, председника Србије, требало би о трошку пореских обвезника чешће слати у свет. Ево, најзад се из Њујорка, где присуствује Генералној скупштини Уједињених нација, огласио и око једне глобалне теме. Тадић је у интервјуу за „Глас Америке” рекао:

„Сви се надамо да ће ова криза стати и да рецесија неће бити галопирајућа у већини земаља света јер би то оставило консеквенце на привреду и код нас. Наши грађани који мисле да рецесија и криза на берзама САД не би имала негативног ефекта на нашу економију, варају се – одмах би имало негативног ефекта и нико се томе не може радовати”.

С похвалом што је Тадићпрепознао важну тему, не бих се, ако је то дозвољено, сасвим сложио с оним што је председник рекао. Најпре зато што је оно што се дуго кувало и сад експлодирало већ оставило ефекте на нас. Уосталом, нека пита грађане који ових дана добијају решења о већим каматама на већ подигнуте кредите, тамо где је уговором таква могућност остављена. Њима сигурно није до радовања, као оним колумнистичким замлатама који верују да је ово што се догодило на Вол стриту божја и праведна казна за оно што су нам урадили са Косовом.

Код рационалног света, оног који прво прочита берзански извештај па се после бави политиком, мере опреза предузете су благовремено. Ангела Меркел, немачка канцеларка, још на прошлогодишњем састанку Г-8, састанку најбогатијих земаља света, предлагала је строжу контролу финансијских активности Америке.

Можда је нико није слушао, али „Дојче банка” сигурно јесте, па је, вероватно, и то разлог што ова банка није хтела да гарантује кредите у два посла од којих смо у Србији много очекивали – концесија за аутопут Хоргош–Пожега и куповина РТБ „Бор”. Рекао бих да је ова банка применила меру строже финансијске контроле и повукла се из послова са којима се, у једном тренутку, начелно сложила.

Овде се патриотски лицитирало и с ценом ЈАТ-а а нико неће да га купи. Криза је погодила „Алиталију” а Италијани би се радо курталисали једног од својих националних симбола само кад би нашли купца. Генерално, инвеститори су стегли кесе и чекају шта ће даље бити. У међувремену, шпекулишу на нафти, а ризик покривају куповином злата.

Ми бисмо се збиља могли смејати туђим мукама кад бисмо имали злато и нафту, али ми смо једна мала и сиромашна земља која је, у исто време када је Меркелова заговарала мере рационалног понашања, обећала грађанима по хиљаду евра од акција јавних предузећа која тешко да можемо да продамо, а и кад продамо жалимо се да је цена ниска, као у случају трговине с Русима око Нафтне индустрије Србије.

У то, исто време, коалициони владин савез склапан је на обећању да ће пензије бити на нивоу од 70 одсто од плата, а сада се испоставља рачун тог савеза – око милијарду и по евра, којих, узгред, немамо.

Овде је набројан само део мање или више очигледних последица глобалне кризе на наш случај. Рачунице говоре да је Србији неопходно годишње најмање око пет милијарди евра инвестиционог капитала и требало би као држава да пошаљемо јасне сигнале да предузимамо адекватне мере заштите својих и посебно туђих пара.

Као што сам већ написао, адекватан одговор би био да је формиран неки штаб за одбрану од ове глобалне економске кризе којем би, макар симболички, председавао председник државе, кад већ може да председава Националном савету за инфраструктуру, а да у том штабу буду, најмање, премијер, министар за финансије и гувернер Народне банке.

Ванредне околности траже и ванредну медицину – од преиспитивања донетих одлука до доношења читавог сета нових мера и још да водећи људи земље својим ауторитетом стану иза таквих одлука.

Може се на крају показати да је Тадићево путовање у Њујорк било корисно и због ове ствари. Није реч о томе да он није знао шта се догађа, али ми изгледа да је стекао добар увид о томе да је то светска тема број један.

главни уредник недељника „Време”.