INDEKS ZAMAJAVANjA

Borisa Tadića, predsednika Srbije, trebalo bi o trošku poreskih obveznika češće slati u svet. Evo, najzad se iz Njujorka, gde prisustvuje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, oglasio i oko jedne globalne teme. Tadić je u intervjuu za „Glas Amerike” rekao:

„Svi se nadamo da će ova kriza stati i da recesija neće biti galopirajuća u većini zemalja sveta jer bi to ostavilo konsekvence na privredu i kod nas. Naši građani koji misle da recesija i kriza na berzama SAD ne bi imala negativnog efekta na našu ekonomiju, varaju se – odmah bi imalo negativnog efekta i niko se tome ne može radovati”.

S pohvalom što je Tadićprepoznao važnu temu, ne bih se, ako je to dozvoljeno, sasvim složio s onim što je predsednik rekao. Najpre zato što je ono što se dugo kuvalo i sad eksplodiralo već ostavilo efekte na nas. Uostalom, neka pita građane koji ovih dana dobijaju rešenja o većim kamatama na već podignute kredite, tamo gde je ugovorom takva mogućnost ostavljena. Njima sigurno nije do radovanja, kao onim kolumnističkim zamlatama koji veruju da je ovo što se dogodilo na Vol stritu božja i pravedna kazna za ono što su nam uradili sa Kosovom.

Kod racionalnog sveta, onog koji prvo pročita berzanski izveštaj pa se posle bavi politikom, mere opreza preduzete su blagovremeno. Angela Merkel, nemačka kancelarka, još na prošlogodišnjem sastanku G-8, sastanku najbogatijih zemalja sveta, predlagala je strožu kontrolu finansijskih aktivnosti Amerike.

Možda je niko nije slušao, ali „Dojče banka” sigurno jeste, pa je, verovatno, i to razlog što ova banka nije htela da garantuje kredite u dva posla od kojih smo u Srbiji mnogo očekivali – koncesija za autoput Horgoš–Požega i kupovina RTB „Bor”. Rekao bih da je ova banka primenila meru strože finansijske kontrole i povukla se iz poslova sa kojima se, u jednom trenutku, načelno složila.

Ovde se patriotski licitiralo i s cenom JAT-a a niko neće da ga kupi. Kriza je pogodila „Alitaliju” a Italijani bi se rado kurtalisali jednog od svojih nacionalnih simbola samo kad bi našli kupca. Generalno, investitori su stegli kese i čekaju šta će dalje biti. U međuvremenu, špekulišu na nafti, a rizik pokrivaju kupovinom zlata.

Mi bismo se zbilja mogli smejati tuđim mukama kad bismo imali zlato i naftu, ali mi smo jedna mala i siromašna zemlja koja je, u isto vreme kada je Merkelova zagovarala mere racionalnog ponašanja, obećala građanima po hiljadu evra od akcija javnih preduzeća koja teško da možemo da prodamo, a i kad prodamo žalimo se da je cena niska, kao u slučaju trgovine s Rusima oko Naftne industrije Srbije.

U to, isto vreme, koalicioni vladin savez sklapan je na obećanju da će penzije biti na nivou od 70 odsto od plata, a sada se ispostavlja račun tog saveza – oko milijardu i po evra, kojih, uzgred, nemamo.

Ovde je nabrojan samo deo manje ili više očiglednih posledica globalne krize na naš slučaj. Računice govore da je Srbiji neophodno godišnje najmanje oko pet milijardi evra investicionog kapitala i trebalo bi kao država da pošaljemo jasne signale da preduzimamo adekvatne mere zaštite svojih i posebno tuđih para.

Kao što sam već napisao, adekvatan odgovor bi bio da je formiran neki štab za odbranu od ove globalne ekonomske krize kojem bi, makar simbolički, predsedavao predsednik države, kad već može da predsedava Nacionalnom savetu za infrastrukturu, a da u tom štabu budu, najmanje, premijer, ministar za finansije i guverner Narodne banke.

Vanredne okolnosti traže i vanrednu medicinu – od preispitivanja donetih odluka do donošenja čitavog seta novih mera i još da vodeći ljudi zemlje svojim autoritetom stanu iza takvih odluka.

Može se na kraju pokazati da je Tadićevo putovanje u Njujork bilo korisno i zbog ove stvari. Nije reč o tome da on nije znao šta se događa, ali mi izgleda da je stekao dobar uvid o tome da je to svetska tema broj jedan.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”.