Сви хоће пругу и путеве

Наш нобеловац Иво Андрић, у књизи Љубе Јандрића „Са Ивом Андрићем”, говорио је о изградњи пруга: „А како је некад било? Рецимо у Србији, кад се давно градила пруга према Нишу, сељаци су били против тога. Севале су и секире. Говорили су љутито: ’Неће моја њива бити већа кад прође пруга!’ А видите како се сад изменило. Сви хоће пругу и путеве, одвајају од уста да би се повезали са светом. Онај који не зна како је некад било, тешко да може схватити ово што се сада збива...”

А моја бака ми је између осталог и ово испричала: „Први воз прошао кроз село за Лозницу пре Првог светског рата. Сељаци масовно изашли да виде то ’чудо’. ’Види састављена је од сто шрафића, делића, неко ће од њих.’ А када је машиновођа ’пустио’ пару, сви су се разбежали!”

Орхан Памук, такође нобеловац, у књизи „Истанбул – Успомене и град” пише: „…да би одатле дошли у Истанбул где је мој деда студирао грађевину. Деда је тридесетих година двадесетог века зарадио много од изградње пруга, на које је нова република Турска трошила велики новац...”

Док сам ових дана у књизи Момчила Ђорговића „Опанак или железница” прочитао: „На Западу... Развој железнице, телеграфа и телефона ширио је образовање, квалификације, стварао стотине нових професија. Ти системи су захтевали непрестано усавршавање, покрет и динамику. Статично су земљорадничко друштво чинили динамичним. Одвајали су људе од земље и уводили их у градски и индустријски живот. Укидали су локалне границе, стварали нове градове, развијали урбано друштво... Српски књижевници је (железницу, оп. а.) нису описивали у својим делима, нисам је видео на сликама уметника, није ушла у њихову имагинацију и судбину, чврсто су се држали ’наше пасторале’... Тек је 2010. др Момир Самарџић дисертацијом осветлио настанак ’гвозденог пута’ у нас. Прошло је, дакле, сто тридесет година од изградње железнице у Србији да би се истражило како је и у којим условима она настала...”

Јован Рукавина,
Шабац