„Вагнер” и руске игре моћи

Биљана Митриновић Рашевић

После побуне Јевгенија Пригожина и дела припадника „Вагнера”, а потом и његове погибије, спекулације Запада да ће утицај Русије у Африци кренути силазном путањом – пале су у воду. Игра моћи Русије у Африци, како су је виделе многе западне обавештајне службе, настављана је, и то на изненађење многих.

Милијарде долара државног новца које су уложене у „Вагнер”, како је и сам Путин објавио после побуне, нису изгубљене и мисија руског утицаја на афричком континенту је преживела све изазове.

Припадници ове формације, који су прво деловали у Украјини и Сирији (што се, донекле, сматра завршеном мисијом), остали су организационо укључени у афричке структуре подржавајући извршну и законодавну власт, а лидери тих држава их сматрају стабилизујућим фактором.

Делегација Министарства одбране Русије, коју је предводио заменик министра одбране генерал-пуковник Јунус-Бек Јевкуров, почетком месеца је боравила на афричкој турнеји и посетила Либију, Централноафричку Републику и Буркину Фасо, државе у којима је деловао „Вагнер”. Он је имао војнодипломатску улогу стабилизације присуства Русије и, по свему судећи, мисију је извео беспрекорно. Иако нема званичне потврде из Москве, генерал се сада сматра главним човеком руског војног присуства у Африци.

Подсетимо, генерал Јевкуров први је разговарао с Пригожином, када су „вагнеровци” 23. јуна увече заузели команду руских снага у Ростову на Дону. Сећају га се и Срби јер је 1999. године водио специјалну руску операцију заузимања приштинског аеродрома „Слатина”, када је том приликом пуковник ваздушно-десантних снага, усиљеним маршем од 500 километара из БиХ стигао на приштински аеродром пре НАТО-а. Јединица је повучена због тадашњег односа снага и одлуке политичког руководства Русије.

Јевкуров (60), етнички Ингуш, завршио је исту школу у којој су 2004. године чеченски џихадисти у терористичком нападу убили 333 ђака, родитеља и припадника безбедносних снага и ужива велико поверење Путина. Такав утисак је оставио и на лидере афричких држава с којима је преговарао у својој мисији на том континенту.

Утицај Русије у Африци постоји годинама, а дипломатски је крунисан првим руско-афричким самитом у Сочију 2019. и недавно другим самитом у Санкт Петербургу. „Вагнер” је и пре тога био активан у многим државама широм света: Либији, Сирији, Малију, Централноафричкој Републици, Мозамбику, Венецуели, Буркини Фасо, Мадагаскару. Русија је свих тих година за неке афричке државе постала главни добављач оружја, али је, како западњаци воле да кажу, играла и на меку моћ, развијајући историјске, културолошке, хуманитарне и политичке везе.

Многе афричке државе и данас избегавају да се придруже западним осудама руске улоге у Украјини. Кремљ на томе, поред развијања властите безбедносне инфраструктуре, умногоме треба да захвали улози Сергеја Лаврова, који је истрајно радио на одржавању вишедеценијских симпатија афричких држава према Русији, још из времена „хладног рата”. Томе су свакако доприносиле и све јаче фрустрације изазване понашањем политичког Запада у Африци.

О положају Русије у Африци најсликовитије говоре руске заставе у Нигеру, ескалација антифранцуског расположења у Малију, где је долазак „вагнероваца” довео до одласка француских војника и дипломата ове године. Демонстранти су машући руским заставама дочекали војни удар у Буркини Фасо, а у Камеруну су званичници у априлу потписали споразум о одбрани са Русијом, који неки виде као претходницу распоређивања „Вагнера”.

Руска држава је у Африци применила западне методе и комбиновала војну силу са комерцијалним и стратешким интересима. „Вагнерови” борци су били активни у ратовима у Малију, Централноафричкој Републици, Мозамбику и Либији и своје услуге су наплаћивали у готовини или уносним концесијама за рударење драгоцених минерала попут злата, дијаманата и уранијума. За разлику од Запада, који је само црпио рудна богатства, „Вагнер” је, ма како то невероватно звучало, заједно са руским државним апаратом радио на развијању поверења и пријатељских односа и на запрепашћење западних колонизатора успео да обликује политику у најмање десетак афричких држава. Као куриозитет може да послужи и пример да је Пригожин у Централноафричкој Републици организовао и такмичење у лепоти, финансирао радио-станицу и акционе филмове у којима су његови борци у Африци били у главној улози уместо америчких маринаца.

Западни медији са индигнацијом констатују да се „Вагнер” меша у политику, подржава аутократе у Африци, оркестрира дигиталне пропагандне кампање, поклања храну и производи акционе филмове како би придобио афричке државе. Кремљ се не труди да оповргне ове чињенице, али је најбољи одговор да афричке државе добровољно учествују у томе и Русију виде као заштитника.

После подршке Башару ел Асаду у Сирији (од 2015), „Вагнер” се од 2017. под вођством Пригожина окренуо Африци. Тврди се да су компаније повезане с њим управљале рудницима злата и дијаманата. И сам Путин је после погибије Пригожина рекао да се он дан раније вратио из Африке и да се тамо бавио нафтом, гасом, племенитим металима и драгим камењем. Иако је Путин у време побуне признао да је „Вагнер” државни пројекат и да је све што је уложено у те јединце потицало из државних структура, за сада још ниједан званичник није рекао на који начин афричке државе плаћају присуство ово војне формације.

Како год да плаћају државни посао Руске Федерације у својим земљама, чини се да се та активност за сада одвија на обострано задовољство. То је пре неколико дана и дословно потврдио председник Централноафричке Републике Фостен-Аршанж Туадер, захваљујући се руском председнику на подршци.