Цар, војник и градитељ

Почетком августа, руска пошта издала је комеморативну марку са ликом цара Николаја I (Николај I Павлович Романов, 1795–1855). Поред његовог портрета ова марка приказује цркву Христа Спаситеља у Москви (са леве стране) и приказ поморске битке код Наварина, са десне стране. У време поновног буђења свести о националном значају у Русији, интересовање за овог цара и његову владавину не представља ништа необично. На Западу сматран конзервативцем, у Русији и на Балкану побожним и поштеним владаром, цар Николај никога није остављао равнодушним – као и данас.

Дошавши на престо после смрти најстаријег брата, цара Александра I, а после одустајања од права на трон старијег Константина, Николај се одмах суочава са изазовима – децембра 1826. група официра завереника у Петрограду покушава да изврши пуч против њега. Ова побуна названа је декабристичком побуном, а угушена је после само осам дана.

Одлучан у намери да сузбије турски утицај у Малој Азији, јужној Европи и нарочито на Балкану, Николај склапа савез са Енглеском и Француском, па 1827. године долази до велике поморске битке код Наварина у којој је савезничка флота потукла турску армаду. Сукоби са Турском настављају се и у наредне две године, да би после великих успеха руске армије на бојном пољу Турска 1829. године затражила мир. Склапање овог мира даће прилику Грчкој и Србији да добију одређени степен аутономије у оквиру турске империје, и да после више векова ропства започну са обновом сопствене државности.

Несклон револуцијама и устанцима против круне, цар Николај гуши побуну која је у Пољској избила новембра 1831. Пољска тада губи аутономију, бива сведена на ранг губерније, а Николај се проглашава њеним краљем. Године 1849. интервенише на страни цара Франца Јозефа, помажући му да сузбије револуционарни устанак у Мађарској.

Ширење и јачање руске империје, као и окретање према руској традицији у вођењу унутрашње политике, које је промовисао Николај, нису прихваћени са симпатијама на Западу. Нови сукоб Русије и Турске 1853. године биће прилика западним силама (Британија, Француска, Сардинија) да покушају да умање политички утицај и војну силу Русије, сврставајући се у том рату, познатом као Кримски, на страну Турске. Једини успех ових савезника је било освајање руског града Севастопоља, и то тек након што је више од половине бранилаца било избачено из борбе. Захваљујући сличној пожртвованости Руса, неколико других савезничких покушаја десанта у Азовском и Белом мору било је одбачено.

Својом унутрашњом политиком афирмације православља и руског национализма Николај је створио услове у којима ће се развијати неки од најважнијих руских уметника XIX века – Пушкин, Гогољ, Тургењев, Глинка. Време његове владавине у култури империје обележено је и настанком чувеног руског балета.

Ипак, цар се није бавио само уметношћу. У то време гради се и прва железничка пруга у Русији, између Москве и Петрограда, а у Москви се 1839. полаже камен темељац за велелепну цркву Христа Спаситеља. Занимљиво је да је градњу ове цркве (као спомен на победу над Наполеоном 1812) иницирао Николајев старији брат и претходник на трону Александар Први. Но, Александров пројекат, са врло јасним масонским мотивима у архитектури, за Николаја је био неприхватљив. Нови пројекат архитекте Константина Тона, у нововизантијском стилу, био је близак традиционално православној црквеној архитектури. Црква је завршена 1883, да би на вандалски начин била срушена 1931. Поново је грађена у последњој деценији двадесетог века према цртежима и старим фотографијама.

Садашње здање цркве освештано је 19. августа 2000. године.