Смрт војника у касарни

Све је више представа које, пет година по почетку рата у Ираку, преиспитују однос војске и породица које су погођене ратним операцијама, односно оне које актуелна политичка питања анализирају кроз приватне драме обичног човека. Повратак ангажованом позоришту, оном које се бави стварношћу, био је видан и на овогодишњем Единбуршком позоришном фестивалу. КомадиДубок рез, Пад, Велико војевање мога деде... само су неки који се баве светом рата и војске.Али, представа која се издвојила,Дубок рез,  добила је фестивалске награде за најбоље ново дело, за изузетну режију као и глумачка признања. Реч је о комаду велшког позоришта „Шерман Кимру“, чија је програмска концепција везана за нову драму, аутор текста је Филип Ралф, док режију потписује један од најангажованијих острвских редитеља Мик Гордон (режирао је и Страшне приче браће Грим у Малом позоришту „Душко Радовић”).

Дубок рез је име касарне у којој су у периоду 1995–2002. четири млада војника умрла од повреда задобијених ватреним оружјем, званично су у питању била самоубиства. Писац је у центар своје приче ставио мајку и оца једног од регрута, осамнаестогодишње Шерил Џејмс. Родитељи су покренули истрагу о њеној смрти која је саботирана од стране разних државних институција и појединаца, иако је ова касарна била позната по разним испадима: неконтролисаном понашању, малтретирању, употреби алкохола, и пошто су форензички докази ставили знак питања на тезу о самоубиству. О догађајима у овој касарни говориће још један комад који ће имати премијеру у октобру у Њукаслу.

Комад Дубок резје настао од оригиналних докумената, јавних изјава, сведочења, материјала које су дали војници, адвокати, медији, форензичари и родитељи. „Радећи на овој представи, први пут сам се срео са појмом verbatim theatre односно дословни театар. Основно правило је да су ликови у драми именом и презименом људи који заиста постоје, а текст који изговарају је састављен од рекомбинованих исечака интервјуа, правних докумената и других текстуалних материјала везаних за тему комада, односно стварни догађај који је иницирао настанак драме. Резултат је по правилу недвосмислено политички ангажован текст“…каже дизајнер комада Игор Васиљев. „На најбизарнији начин сам почео припреме за пројекат у Великој Британији. Пребирајући по ТВ каналима, налетео сам на документарну емисију о неразјашњеним смртима у касарни Deep Cut. Један од ликова у драми је Френк Свон, форензичар. Са екрана се управо обраћао прави Френк Свон, а камера је зумирала руке препуне златног накита. Детаљ: минијатурна златна двоцевка”.

По оцени критике, редитељ је документарну драму успешно пренео на личну, емотивну раван. „Документарни театар може бити веома досадан, јер је познато све што ће се догодити. То значи да два оруђа позоришта: односи између ликова и развијање карактера кроз време и радњу – недостају. Оно што смо добили је утисак говора стварних људи. Изазов ауторског тима био је да развијемо емотивну драму док смо уједно верни изворном материјалу”, каже редитељ Гордон.

Представа се одиграва у дневној соби родитеља страдале Шерил. Амбијенту смирености, интиме (публика је попут гостапротагониста), супротстављени су хаос и депресија догађаја из касарне. „Као сирови материјал користио сам фотографије ентеријера куће у којој данас живи брачни пар Џејмс и неколико фотографија претходне куће, у којој су живели у време трагедије”… По речима Васиљева, ред и интима приватног простора породице континуирано се нарушавају упадима ликова из сфере јавности тј. новинара, форензичара, адвоката, официра, политичара који простор третирају као полигон за доказивање позиције коју заступају: Тако, лампу користе као сталак за фотографије погинулих регрута, зид купатила као таблу за предавање по којој се маркером пишу кључне речи, софу као терен поред стражарске кућице и сл.

Прича овог комада директно асоцира на немиле догађаје који су се дешавали у српским касарнама.„Наравно да сам одмах помислио на случај смрти војника у касарни на Топчидеру. Паралела је врло јасна и тиче се, пре свега, односа који власти заузимају према породицама настрадалих. У оба случаја посреди је висок степен ароганције која лако прелази у цинизам. Као што се у драми каже: на крају се не ради о томе да ли је или није реч о самоубиству, већ о томе да не можемо тако да се опходимо једни према другима”, каже Игор Васиљев. Та реплика је уједно и разлог настанка комада: „Ми смо овде зато што је четворо младих људи умрло а влада нема интересовања да сазна зашто се то догодило. Ми заступамо те људе и њихове породице, причамо њихову причу. Снага комада је у непостојању краја односно закључка, публици је остављено да се избори са одсуством одговора. Недопустиво је да у цивилизованом друштву четворо деце умре а да ми дозволимо да власт избегава да да одговоре”, додаје писац Филип Ралф.

Нико не очекује да позориште промени свет, али одјек који комад тренутно има у Великој Британији (продукција је примила и Награду за слободу израза, због буђења веће свести публике и схватања људских права) доказује да театар може да утиче на стварност. „Радећи на представи, остварио сам лична позоришна интересовања – запитати се и истражити шта значи бити хуман...Дубок рез означава редак моменат у мојој каријери. Осећати се поносним због онога што сте створили је једно, а осећати да радите праву ствар, при том борећи се за правду и истину мимо граница театра, потпуно је друга ствар”, закључује редитељ Мик Гордон.

Потврду да је театар право место за постављање оваквих питања имамо још од античког доба.